Nastavite sa čitanjem… “Zid plača (ne bankomat, nego onaj pravi)”
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"
Evo smehotresne interpretacije jedne od čuvenih epizoda u istoriji rock’n’rolla: kako je mogao da izgleda jedan običan dan kada su David Bowie i Brian Eno (dobro, de: i Tony Visconti) stvorili jedan od najčudnijih muzičkih komada u opusu velikog pevača.
Nastavite sa čitanjem… “Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"”
Nešto nalik rasklopljenoj lokomotivi
Severna Koreja je najbolja Koreja!
Pazi ovako: možeš samo da gledaš. Možeš samo da slušaš. Možeš i istovremeno da gledaš i slušaš, a tad je doživljaj potpun. Kako god okreneš, tung-von-jaaaaan! Te-kwon-doooooo! Čunćinun kojinpal nijengon pojendaaaaal!
Poslednji pogled na Jafu
Kvadrikopter – soko 0:1
Šta sve neće postati aktuelno zbog naglog širenja popularnosti malih kvadrikoptera, tzv. dronova, malih letelica koje nose kamere i snimaju sve i svašta. Stvar se raširila toliko da je već počela standardna proizvodnja digitalnog smeća, a uto se uhvati i poneki zanimljivi kadar, poput ove borbe u vazduhu.
Ako ćemo pravo, ni soko nije baš najbolje prošao, jer verovatno je dobio po tamburi pri naletu na propelere, ali makar je ostao u vazduhu i tako odneo pobedu u okršaju.
Razglednica iz Tel Aviva
Krovno džilitanje u duhu strave i užasa
(engr. hipster-horor parkurdžije)
Dakle, trend među parkurdžijama: dodaje se dramaturški sloj, montaža ide na visok nivo, a new age je više zastupljen od postmodernizma. Evo primera.
Ni blizu kao ona bajkerska bežanija od medveda, ali da uračunamo da je montaža zaista na visokom nivou. Što se montaže zvuka tiče, ona je štogod petparačka, ali takav je i scenario, pa nemamo na šta da se žalimo.
Pariski masakr
Kada je Anders Bering Brejvik iza sebe ostavio 76 mrtvih i 93 ranjena, ispostavilo se (po iskazima svedoka iz njegove mladosti) da je (između ostalog) pljuvao u bazen, zapišavao komšijsku ogradu i uživao da ubija mrave.
Taj petak, 17. oktobar 2014. godine, upravo dan kada je, zbog nezamislive lingvističke operacije promene pola sestara Vilijams sa ciljem sprdačine u propalom pokušaju, Udruženje teniserki (WTA) izvuklo 25 hiljada evra iz džepa Šamila Tarpiščeva, protekao je tiho. Gospodin se Oland tom priliko nije razbudio. Kao ni gospodin Netanijahu i ostali predsednički kandidati (Netanigugl i Netanibing?) Kao ni gospođa Merkel i gospodin Vučić. Kao ni gospođa Čomić. Baš kao ni svakodnevna čeljad diljem svetskog šara. 
Dubokozabrinuti žitelji FejZbuka ne prestadoše da dele fotografije životinja sa očima; ekstremna desnica nastavi sa skladištenjem najnovijih naučnih dostignuća u svoje tradicionalne jazbine; ekstremna levica nastavi da radi… šta god da inače radi; reporteri buduće srbijanske nadgradnje online časopisa Vice i dalje predano tražiše načine za naplativo guranje prstiju u oči pospane raje. Niko ne trepnu dok moj dobri Šamil nosaše krst slobode govora. Posledice jedne loše procene (svakako ne lične, ali svakako da društvene greške) nikoga ne interesuju. Takvi smo: zbog javnih se promašaja ćijukati neće. Računaju se samo pogotci.
A onda se desio 7. januar 2015. godine.
