Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
A sad, serija u nastavcima, sve sa najavama i dinamičnom strukturom nelinearne montaže. Najzad, nije mala stvar: ova serija je posvećena uvek aktuelnoj problematici izbora najboljeg poklona za tetkin rođendan.
Najbolja stvar od svih, i u skeču i oko njega, jeste to što sve naprasno prestaje da bude furiozno i završava se u antiklimaktičnom tempu, sve sa rekapitulacijom. Istina, dosadno…
Džon Heršel, engleski astronom iz devetnaestog veka, izmislio je fotografiju u boji. Uprkos čestoj konfuziji i povremenom oduševljenju javnosti, astrofizičari su od tada petljali sa tim procesom – i nastaviće to da rade zauvek.
Tek je poneki objekat na Zemljinom noćnom nebu dovoljno svetao da pokrene na-boju-osetljive čepiće mrežnjače našeg oka. To može crvena planeta Mars. Kao i plavi superdžin Rigel (Orionovo desno koleno) i crveni superdžin Betelgez (Orionov levi pazuh). No, pored ovih izuzetaka, izbor je mršav. Za nepotpomognuto oko svemir je tamno i sivo mesto. I tek kada u njega usmerimo velike teleskope, svemir pokazuje svoje stvarne boje.
Sjajni objekti, kakve su zvezde, pojavljuju se u tri osnovne boje: crvena, bela i plava – što je kosmička činjenica koja bi zadovoljila osnivače SAD. Međuzvezdani oblaci gasa mogu biti praktično bilo koje boje, u zavisnosti od prisutnih hemijskih elemenata i u zavisnosti kako ih fotografišete, dok boja zvezde direktno prati temperaturu njene površine. Hladne zvezde su crvene. Mlake zvezde su bele. Vruće zvezde su plave. Veoma vruće zvezde su i dalje plave. Šta je sa veoma, veoma vrućim mestima, kakvo je centar Sunca sa svojih 15 miliona Kelvina? Plavo. Za astrofizičara, u slučajevima crveno-vrele hrane i crveno-vrelih ljubavnika ima prostora za unapređenje. Toliko je prosto.
Ali, da li je?
Bili u kafani Perica, Mujo i Haso, Lala, Ciga, plavuša i policajac. Dolazi konobar i kaže: – Je li ovo neki vic?
Nekada davno, u vreme kada se život u-onoj-državi-na-ovom-mestu smatrao berićetnim, spokojnim i većini podanika te tržave-iz-snova poželjnim, prštali su vicevi svih vrsta. Među njima, ne osobito razumljivi svakome, ali dragi baš svima, postojali su tzv. vicevi bez veze, čiji glavni promoter je bio Milovan Ilić Minimaks, zahvaljujući kultnoj radio-emisiji “Tup-tup” iliti “Tačno u podne”, nedeljom od dvanaest do dva na talasima Drugog programa Radio Beograda. Zahvaljujući vicevima bez veze, većina nas je naučila značenje pojma “toliko loše da je, zapravo, dobro”.
Menjao Sima kapute po padežima, pa mu otpalo jedno dugme. Kad je došao kući. žena mu nije rekla ništa, jer sam zaboravio da kažem d aje on razveden od svoje žene, i to njenom krivicom.
A onda su došla neka druga vremena i stvarni život, onaj u kome bi vicevi trebalo da budu samo sredstvo za popunu dokolice, pretvorio se u jedan predugi, besmisleni i nadasve neduhoviti vic bez veze.
#onokad uzmeš realni svet i pretvoriš ga u podlogu za animaciju.
Fascinantno!
Sve je lako kad imaš čime, kad imaš kako i kad imaš kad. Problem nastaje kad nema ko. Zato oni što rešavaju probleme podižu sebi cenu, jer važi princip “nihts snaga, Hans: samo glava!”.
Džabe priča. Samoinicijativa vrednog radnika je ključ za napredovanje.
Zaista ne znam koliko dugo će ovo opstati na netu, jer ne znam koliko je uopšte legalno, ali letnje je doba, što bi rekli Englezi samr tajm ven d living iz izi, pa reko’ što da ne: pred vama je video sa Cevke koji sadrži sve epizode kultne serije “Priče iz Nepričave”.
Nazdravlje.
Čovek će pokušati da pogodi kartu koju ste zamislili, i to preko snimka na Cevki. Da vidimo…
A?
Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)
Uvod
Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.
Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se piše i objavljuje naučni rad?”
Prvo se zagledaš, pa pomisliš “krugovi”, pa se pojavi neki šahovski raspoloženi glavonja da ti objasni kako je tvoje poimanje prostora pogrešno i da je ovde reč o seriji pravih linija.
O čemu je reč? O ovome:
Možemo razumeti da je nekim ljudima dosadno, možemo verovati i u visoku fizičku spremnost nekih pojedinaca, nadasve možemo da verujemo da neki ljudi raspolažu prevelikom količinom slobodnog vremena, ali teško je poverovati zašto neki ljudi daju sve od sebe da ispadnu budale, a onda ispadnu heroji ako ne uspeju u tome.
Ovaj je čak i trenirao da bi preskočio Lamboghini koji ide 130 km/h. Sad kad je uspeo, dopamin čini svoje: on sada želi da preskoči dva automobila…
Nešto nam govori da će ovog puta uspeti da se skrši.