Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Koliko čujem, aktuelna moda je da se nađu oponenti raznih vrsta i dovedu u TV studio. Nije bilo davno kad su doveli onu dvojicu iz dva košarkaška kluba, o predizbornim kampanjama svake dve godine da i ne govorim. Pa se nešto pitam: u čemu je draž posmatanja verbalnih rasprava? Ako ih već suočavate, dozvolite im da se potuku k’o ljudi. Evo, ovako.
E, tako se to radi. Umesto eksplicitne tuče, razaranje studija: sevap. Jedino mi žao što nisu polupali ploču tom nesrećnom moderatoru o glavu.
Настављам своју шетњу по кривим сокацима око центра Зрењанина. Ова фотографија (у ствари синемаскрп од бар пет снимака) је снимљена само педесетак метара иза Грбиног дрвета из зида.
И неких двеста метара иза претходне. Ова зграда је некад гледала на реку, а ваљда је и река волела да погледа на њу.
(велика је овде)
Нешто даље у дворишту је некад био први експрес ресторан у СФРЈ, или су ме бар тако слагали. Тај је после затворен а други отворен два ћошка даље (у Вршцу би рекли “две ћошке”), па је онда и тај затворен и сад је тамо полупразна зграда. Овуда се могло краћим путем из Гимназијске на обалу. Једном сам ту чак и појео свој први бурек с месом (што је било чудо, дотле сам мислио да постоји само са сиром). После се ту уселила нека ауто школа (и ко зна шта све још и којим редом). Овај задњи део, који више нема крова, не знам чему је служио. То је још једна међу старим зградама у строгом центру али не и на главном сокаку, које није захватила евроамеричка манија да се пицњава оно где се пролази, а ћошак даље може дрвеће да расте између зидова.
Što Japanac smisli, niko… ne može da pojede.
Kad oblik prevlada suštinu, dobiješ četvrtastu lubenicu.
Što se nas tiče, ovo je mnogo zanimljivije i pameti bliže: majstor ljušćenja lubenica.
Krene tako jednom Spajdermen u redovnu patrolu, kad negde na pola puta shvati da je ostao bez mat’rijala za mrežu. Kud će, šta će, seti se onog što je potajno gledao na Suštini pasijansa (čak i pretraživao) i momentalno odluči da postane parkura…. prka… pakurat… parkurdžija.
Pa sad ti reci da Suština pasijansa nije korisna za vanredne situacije. Vi’š ti to!
Jednog jutra, čovek je ugledao ptice na žicama preko puta, a onda je uradio ono što su mnogi od nas sanjali da bi možda moglo da se uradi…
Jeste li i vi zamišljali ptice na žicama kao note?…
(Via)
Klinci probaju kafu po prvi put i reaguju spontano. Posle odgovaraju na pitanje “hoćeš li piti kafu kad porasteš?”
Mnogo propusta vidim ovde.
Neka se prvi kamenom baci onaj ko nije grešio.
Stvar je jednostavna: lik je okačio transparent na sebe i ljudi su reagovali. A onda je promenio znak i…
I zaključak izvedite sami. Pod uslovom da uopšte ima potrebe za nekakvim vajnim zaključcima. Mi živimo u jednoj narcisoidnoj i licemernoj civilizaciji.
Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.
Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.
Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, 
таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.
Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.
Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.
“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?
“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).
“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно 
доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.
“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.
И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?
Suština pasijansa upućuje tužno zbogom Velikom Majstoru.
Bila je privilegija odrastati uz “Neven” i “Poletarac”, u vreme kada dečije TV serije nisu ni počinjale niti se završavale reklamama, a kamoli da su bile njima prekidane. Timoti Džon Bajford je uspeo da dotakne suštinu na način koji nije uspeo nikome pre njega niti posle njega.
Znate vic, je li tako? Dobro je, bilo bi teško pričati ga po stoti put.
No, dobro: ponedeljkom ponekad odvojimo vreme za ekstremne sportove. Danas predstavljamo redak sport: eksploatacija ostataka kiše na kolskom putu prosečnog kvaliteta u sadejstvu sa psihoaktivnim supstancama nepoznatog porekla i sadržaja.
Znate li u čemu je poenta onog “Ajde! Švale, ajde!”?