Nema tu šta da se priča: ili dosegneš zen ili ga ne dosegneš. Ova gospođa je dosegnula zen.
Eto, pa ti de!
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Selfi
I taman kad pomisliš da se stvari dobro razvijaju, otkriješ da tvoja popularnost prevazilazi tvoje poznavanje… tih… stvari…
Nema dečurlije na Suštini pasijansa, što je šteta. Mogli bi da nauče nešto.
(Skoro) nedostižno
Život je pun iskušenja i opasnosti, ali se moraš suočiti sa njim. Samo je pitanje hoćeš li pronaći rešenje za prepreku na koju naiđeš ili će neko drugi morati da ga pronađe za tvoj račun. Od te odluke zavisi sve.
E, baki, sad si nadrljao.
ona druga, bre
e, ajde, objasnider ti meni, derane, kako oni u dućanu znaju koja je prva čarapa a koja druga? pazi, ne pokušavaj da me zbuniš, jeste to obuća al bre nema đon, ne ide kod ortopeda na tehnički, ne zna se koja je leva koja je desna kao što kod svake krštene cipele mora da se zna. dobro, važi i za cipele druge vere, obrezane ili ne ili šta im već rade. nego, gdesamonostao, da, čarape. jel znaš ti koja je leva koja je desna, pre nego što ih obuješ? ne znaš, dabome, to ti je ko sa onom sekačevom mačkom. kog sekača? ma onog iz crtaća što su ga posle otpreveli kao šredera. nije imao mačku u crtaću, imao je kod kuće i nije je vodio na snimanje. to ti je to načelo… ne tebi na čelo, nego načelo, princip bre, ko onaj gavrilo… e to, načelo da ne znaš da li je mačka gladna ili nije, dok joj ne daš da jede, i tek kad joj daš onda vidiš da li će da jede ili se snašla kod komšije i njavrče reda radi. tako čarapa postaje leva tim što se tebi navrne da je nazuješ na levu nogu. zamisli da nosiš dva para čarapa, pritisne ciča, i od jednog para obe na desnu – šta to znači, da je taj par imao dve desne čarape? naravno da nije.
a što te zamajavam? pa zbog misterije. paj sad: pošto čarape nisu leva i desna, one su prva i druga. po čemu se razlikuju? po tome što se prva nikad neće izgubiti. kogod zaturi čarapu, koju traži? drugu. gde mi je druga čarapa, gde mi je druga čarapa… koliko imaš godina, ispisniče? e, još toliko da da doživiš, u njakanje da se kladimo da neće da kaže gde mi je prva čarapa. nikad bre, to se nikad ne događa. nikad, ali nikad se ne gubi prva čarapa, uvek druga.
i šta sam ja smislio? jednostavan štos sa tim čarapama… uzmem dva para istih ako nađem, ne nisam mislio dva para istih nego dva para istih čarapa, ajde jebo te engrpski, dva para istih istih, i iz svakog para uzmem po prvu, 
a one druge ćušnem u budžak fijoke, pa tamo nek se gube koliko im volja. i da znaš, otkako obuvam po dve prve čarape, nemam problema, ne gube se.
da patentiram? si lud, bre, ovo je toliko prosto, pasulj da mu pozavidi. kako da patentiram nešto tako? nego bi ti proizvođači čarapa mogli da prestanu da proizvode te druge čarape i pakuju po dve prve, ono napišu na omot da su unutra garantovano samo prve, dignu cenu nešto razumno i svi na dobitku – čak i ja, eto, ne bih morao da kupujem po dva para. al’ nema ti kod nas sluha za izumitelje. tjah.
Iz jednog balona u drugi, tamo gore…
Ponedeljak, pravi dan da overimo neke nove ludake u oblasti ekstremnih sportova, kaskaderskih akrobacija i ostalih blesavih i neobičnih pokušaja koje nisu za svakoga, a koje neka luda glava može da smisli. Ovog puta, pratimo pokušaj prelaska između dva balona pogonjena toplim vazduhom, na visini od koje zastaje knedla…
Nikad ne reci nikad, kaže filmska poslovica. Uvek može i ponovo, kažu ovi ludaci. Šta god mi dopisali, neće biti legitimno, pa zato mašemo i otpozdravljamo ovim hrabrim zamlatama.
Jeste
Prvo mu jedan reče: “Jeste!”
Dođe drugi pa mu reče: “Nije!”
Zatim dođoše druga dvojica pa mu rekoše: “Jeste!”, ali onaj isti opet reče: “Nije!”. Onda dođe desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoše: “Jeste!”. A onaj ostade jedan jedini, pa opet reče: “E, nije!”.
– Jeste!
– Nije!
– Jeste!
– Nije!
I, ubiše onog negatora.
Tako ostadoše sami: učenik u moru učitelja. I onda ga, bez izuzetka, učiše: “Jeste!”. I tako onaj odraste pod istim vaspitanjem, pa shvativši sve, jednog dana poče i sam da uči: “Jeste!”
Utovar nedeljom, 9. februar
Eh, moć navike. I moć (auto)sugestije. Dobrodošli na u još jedan Utovar nedeljom.
Čak i oni koji izbegavaju susrete s televizijom ne mogu izbeći bombardovanje izveštajima sa događaja i doživljaja raznih, uglavnom domaćih političara. Zvanična kampanja za vanredne izbore (a je l’ postoje neki drugi?) je počela pre neki dan. Nezvanična je počela još onomad kad je uhapšen onaj. U stvari kad je najavljeno da će biti uhapšen onaj. Da, baš taj!
Priklanjanje Priklonjavanje predizbornim, pa i bilo kakvim inim političkim kampanjama ostavljamo drugima. Nama i vama ostavljamo lepšu stranu života.
Zdravi ljudi za razonodu
A sad nešto nesvakidašnje, pride iz bunkera, gde je čamilo četrdesetak godina, da odmekne. Predlažem da izdržite te instrumentalne pasaže na blok-flauti na početku, isplatiće se.
Zamalo… Zamalo!
I tako… Učinilo joj se dobrom idejom da se malo provoza.
Nama se to isto učinilo. Jedino što se čini i to da nije baš sve bilo tako slučajno kao što se pripoveda.
Da se malo zamislimo…
Evo jedne stvari o kojoj mnogi od nas nemaju pojma: moderni fotokopirni uređaji imaju ugrađene hard diskove na kojima se skladišti sam kopirani sadržaj…
Da li je ovo istina? Vrag će ga znati. Vest je stara skoro dve godine, sudimo po datumu klipa na Cevki.