Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Zapravo, nije zabranjeno, nego dekadentni zapadni svet nema pametnija posla nego da napravi infrastrukturu zabave za pešake koji čekaju da im se upali zeleno na semaforu. Pazi sad.
Pitanje koje, ako vam nekim nesrećnim slučajem padne na pamet, nećete moći da isterate iz glave:
Suština pasijansa se oprašta od barda.
Nema šta da se priča. Sam će on, kao što je red u ovakvim prilikama. Za početak, zna se kako.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Peter O’Toole (1932 – 2013)”
Од свих фотографских техника, најбоље нам је ишла општа емпиријска метода сналажења. Грунфу смо дигли споменик, онако успут и неприметно.
Теорија вели да за макро фотографију треба имати макро објектив. Ако нема то, онда мех који би се уметао између тела и објектива, па онда објектив може поприлично да се одмакне, при чему се онда поље оштрине примакне. Ако нема меха, убацују се прстенови – навој на оба краја, па се прстен завије у тело, а објектив у њега.
А кад нема ни тога? Па, оно, објектив је комад метала са стаклима, стакло је мање више симетрично, али не лежи симетрично унутар метала, ближе је телу него предњем крају. Ако би се држао обратно, предњи крај уз тело а стражњи крај напред…
И ето фотке. Улагање у опрему, нула. Коштала је квадрат негатива и један папир, као и свака друга фотка… Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, и једна од летос”
Bilo bi vreme za nekakve rekapitulacije, pogotovo što nam se bliži prilog broj 4000, ali vremena za to nema.
Radni deo sedmice mi beše solidno radna, a subota offline manje-više ceo dan, jer sam menjao jezgro svoje glavne mašine (četr i po godine jednog jezgra je dosta, zar ne?) i nisam imao kad da se posvetim laganom sklapanju utovara. Znajući za to, ovaj utovar je zaključen mnogo ranije nego što je to inače običaj, zbog čega je sadržaj morao malčice da pretrpi; moguć je efekat “zbrda, ergo zdola, šubara je kvari”. Zamerite slobodno: meni je svejedno. Ili mi nije svejedno, nego ne mogu ništa da uradim tim povodom, pa je svejedno? Umpgfh, tako nekako… 
No, bio sam vredan u drugim kontekstima. Pazi ovu sliku:
Dragi moji, pred vama se nalazi Šest samuraja Skoja; sedmi je bio opravdano odsutan u korpuskularnom obliku, ali smo ga priveli u elektromagnetnom, pa je i on bio tu. Okupili smo se kod jednog od nas ove srede, da preberemo teme za sledeće tri godine rada Suštine pasijansa; kako stoje stvari, <BIIIIIIIIIP!> ste, poprilično. 
Ko je koji, pogađajte do mile volje, ako vam je baš stalo.
Dakle, to izgleda ovako: zaludni vitez sa mandolinom jaši kroz šumu, treba spasiti princezu od zmaja, valja osvojiti čudotvorni mač… I tu se negde završava spisak sličnosti sa stereotipom. Ništa nije kako ste mislili da će biti.
Ah, da: a zašto se film zove “850 metara”? Eeeeee, što bi rekao onaj taksista koji je vozio oker Ladu specijal kad sam ga pitao kako je moguće da mu sat na komandnoj tabli ispravno radi a da ništa drugo nije pokvareno, to će te morati sami da otkrijete.
Zabava je zagarantovana.
Odavno nismo imali ovako dobar crtać na Suštini pasijansa. 
Bez obzira na 162 godine stabilno umrlog stanja, bio on upokojen u nekom od božanstava ili u prestanku rada životnih funkcija koja se događa svakom živom organizmu, Njegoša ostaviti na miru ne nameravaju.
No, džaba ga bilo: on je sve te godine mrtav, svidelo se to nekome ili ne. Mi živi smo tu da se nosimo sa životnim olujama, pomažući se u toj borbi svim sredstvima za koje pomislimo da nam mogu pomoći.
Lik je krenuo iz Bostona za Los Anđeles bez ikakvog plana osim ideje o cilju, radeći šta je našao za shodno u svakom času. Usput je snimao, a onda odlučio da pokaže svetu svoje umeće u montiranju video sadržaja.
Vredi svaki sekund. Tip je lud k’o struja.
Sledi priča koju je napisao Art Bačvold. Sadržaj ove priče sam beskrupulozno ukrao sa jednog bloga, gde se priča našla nakon što ju je neko, kako sam veli, besramno iskopirao sa drugog bloga. A na tom drugom (pardon: prvom!) blogu otkrivamo da je priča prepisana iz knjige, dakle opet na određeni način maznuta.
E sad, kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu. Štaviše, trebalo bi nam više ovakvih krađa, pogotovo bi bilo poželjno da budu na uštrb onih drugih.
Kad već ne može drugačije.
– * –
Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
Ponekad lovac mora da nađe nešto posebno da bi poslužilo kao iskušenje. Jer bez iskušenja nema ni uživanja u pobedi. Sve ostalo je stvar mere.
Sve ostalo je stvar mere, doista.
P.S. Gle! Petak trinaesti!
Povremeno se bavimo raznim tzv. ekstremnim sportistima, ali ovog puta hoću da vam skrenem pažnju na nešto posebno. Pogledajte ovo i recite mi šta ste primetili. Ne mislim na perfektno obrađenu digitalnu sliku i ne mislim na činjenicu da je ovo, jebiga, ipak reklama.
Važno je: razmislite.