Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo

Gost-autor: otac mi Vukota

Bio je to srećan i svečan dan naše kulture kad je 1961. Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Svako spominjanje tog događaja trebalo bi inspiriše mlade da prvi put upoznaju značajno delo našeg nobelovca, a nas starije poziva na još jedno čitanje (iskusnom logikom u pozno doba). Ali:

Šta pročitati? Što više to bolje, no nije malo ni samo prelistati deo Andrićevih zapisa i beležaka. Na veliko zadovoljstvo, to sam i sam uradio. Izdvojiću tri citata koji su me bacila u posebnu brigu. Citati govore o tri defekta s nama u vezi. Decenije prolaze, a kvarovi se produbljuju, čini mi se. Pogledajmo:

Nastavite sa čitanjem… “Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo”

Dolijao

Čovek je imao ideju da kolege u kampusu malo oslobodi od stresa u toku ispitnog roka. A šta može bolje da posluži nego – iznenadna borba jastucima.

Scenario je dobar. Međutim, tip se grdno preračunao pri kraju…

I tako… Sledeći put razmislite kome je stres normalno stanje i kako uobičajeno reaguje kad ga potkačite.

Samo na sekund

“Znate li šta mi najviše nedostaje?”, pitala je Katy, koja se već dve godine bori protiv najopakije bolesti. “Osećaj bezbrižnosti”, reče.

Dvadeset pacijenata obolelih od raka pozvano je u foto-studio. Zamoljeni su da žmure dok traje šminkanje. Postavljeni su pred poluprozirno ogledalo, a sa druge strane je čekao fotograf spreman da snimi trenutak kada ti ljudi najzad ugledaju sebe u ogledalu.

Fotografija može da bude važna. Najvažnija fotografija je ona koja ima misiju. I misija ima raznih. Najveće poštovanje zaslužuju one koje su zasnovane na ideji poboljšavanja života čoveka. Pa makar samo i na sekund.

Pokloniti jedan sekund bezbrižnosti nekome ko se možda već pomirio da nema više vremena: veličanstveno.

Najbolje mesto u bioskopu

Napomena za mlađe čitaoce: bioskopi su zaista postojali, bilo ih je u svakoj varoši i posećivali smo ih često.

Elem, priznajte: u svom omiljenom bioskopu imali ste omiljenu zonu za izbor mesta. Do saznanja da je to mesto najbolje došli ste nekim sopstvenim algoritmom. A kako je danas u multipleksima?

Što bi rekli: ja sam se te napasti rešio. No, ovog vikenda kreće drugi nastavak “Hobita”, a u mojoj kasabi postoji eksperimentalni vikend-bioskop u sali pozorišta. Valjalo bi da overimo.

Algoritam za bioskopu u toj sali nemamo; pozorišne predstave i koncerte volimo da gledamo iz sedmog reda. Poslednji put sam u bioskopu bio pre jedanaest godina…

Utovar nedeljom, 8. decembar

Da li je teško najpre odbrojati do deset? Proveriti informaciju? Priznajem, meni ponekad jeste.

Scenario nestrpljenja: 1. Ja kažem da sam ovo uslikao u jednom dečijem vrtiću. 2. Vi počnete da psujete vaspitačicu. 3. Neko od vas otkrije da je ovo ipak ukradena fotka ko zna kog deteta. 4. Vi se pravite kao da nikad niste reagovali. 5. Ja se ućutim k'o govno u travi i nikom ništa. Retoričko pitanje: ko je sve ispao glup?Toliko nam se gorčine nakupilo svih ovih godina da smo postali kratkih živaca. Posledice tog nepopravljivog oštećenja su razne. Nestrpljenje je samo jedno od njih, naizgled bezazleno. A zapravo je strašno. U kriznim vremenima, zbog nestrpljenja lete glave nevinih. U svetu dominacije vulgarnih medija, nestrpljenje se ogleda u žustroj reakciji na vesti koje nisu uvek baš onakve kakvim ih predstavljaju naslovi. Spremni smo da ocrnimo neko dešavanje iako tog dešavanja nema.

Primera ima mnogo. Protekle nedelje se baš desio onaj slučaj o “registru abortusa”. Vest je glasila da se pravi nacionalni registar žena koje su bile podvrgnute abortusu, te da svaki abortus mora da se prijavi tom registru.

Auh brate, ala se podigla kuka i motika… A kako, a zašto, a šta oni misle…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. decembar”

Косе још имам, доста ми је

…и оволико. Наносило се, поштено се офуцало, нема лажи  нема преваре. А и плоча је још увек у добром стању. С тим што више не марим да знам напамет не само текст, него ни шта пише на омоту. Јер, ипак лажу.

А лажу по више питања. Редом.

Плочу сам набавио у лето 1970… након неколико синглица, цео албум! Могао сам урадити стотинак фотки за те паре. Представа се већ играла у тетка Мирином позоришту већ другу-трећу сезону, и постала феномен. Остаће записано да је играна 250 пута, раме у раме са потоњим легендама о Зорану Радмиловићу. Набавио сам оригинал! Истина, пише да је отиснута у некаквом месту званом Дум Дум у Индији, ал’ све је иначе стварно оригинал.

Осим што није.

Nastavite sa čitanjem… “Косе још имам, доста ми је”