Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Utovar nedeljom, 2. juni

– Tata, vidi. Eno ga konj.
– Nije to, sine, konj. To je jelen.
– Jelen… Ali, tata, ti si ovako crtao konja.

Slažem se, slažem. Ovo je izvučeno iz filma “Bila jednom jedna zemlja”, ali savršeno oslikava Aleksine frustracije u poslednje vreme. Imali su u vrtiću neke akcije oko priredbe za ispraćaj predškolaca, pa (skoro) svako dete treba da naslika nešto za veliki zajednički pano. Aleksa nije zadovoljan rezultatima svoje umetničke ruke i želi bolje, a ja nisam zadovoljan mojim rezultatima u pokušaju da mu pokažem kako da nacrta bilo šta komplikovanije od dvodimenzionalne kuće i e, al' ima tako ljudi koji konju daju ime Zelenko; valjda misle da će ovaj tako lakše da se uklopi u sredinu...automobila.

S druge strane, Aleksina mama ima veštu crtačku ruku, ali nema strpljenja. Donekle se snalazimo tako što žena-Jelena nacrta željeni nam predmet, a onda Aleksa i ja zajedno pokušavamo da prekopiramo taj crtež. Uglavnom nam ne polazi za rukom, ali vremena bar još imamo u neograničenim količinama. Do srede. Thinking smile

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 2. juni”

Pušenje

Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.

Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.

Tako nekako...

Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?

Nastavite sa čitanjem… “Pušenje”

Најважнији колски део

Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.

Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.

Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.

Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.

Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”

Асимов, други премаз

Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.

Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.

Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.

геодезијску је измислио Бакминстер Фулер, ал' та није довољно провидна па измишљају мембране и поља силе

Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег. Nastavite sa čitanjem… “Асимов, други премаз”