Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme 
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?
