Crn(c)i roditelji

Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.

MimikrijaUkratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.

Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme Phantom of the Operagazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?

Nastavite sa čitanjem… “Crn(c)i roditelji”

Школа лошег превода: колоквијум

Имали сте довољно времена да вежбате, а имао сам и ја. Треба радити, што увек тешко иде, осим ако наиђе надахнуће. Наишло је кад сам схватио да је моја муза Глугеније Свемогући лично.

Јер, кад се преводи поезија, песници се даје слобода. Песничка. Треба замахнути слободно, са бар онолико слободе колико је песник дао себи. И онда иде.

“Мачији народ (производња паљбе)”

Прати ове очи тако зелено
могу да зурим хиљаду година
хладнијих од месеца
Био је тако дугачак
А ја сам производио паљбу
са бензином.

и тако, зури целу једну Миленију Nastavite sa čitanjem… “Школа лошег превода: колоквијум”

Utovar nedeljom, 26. maj

Čestitam, vojniče! Izabran si za dobrovoljca! – uzviknu rimski centurion rimskom vojniku. Beše l’ to, valjda, u onoj strip-epizodi kada Asteriks odlazi na Korziku?

Kad sam se onomad latio pera tastature ne bih li napisao utovar-dva, željno sam očekivao odmor (zaslužen, a kakav drugi?) od redovnog i vanrednog posla. Nervozan i pun cinizma (jer to mi je oružje za borbu protiv gluposti) sklepah utovare ‘nake kak’i su. U ovom sadašnjem slučaju sam se, pak, vratio s odmora, pa će ovaj utovar biti vedriji. Ili ja to samo tako mislim…da l' i ovaj radi na AAA baterije?

U pojedinim trenucima željene dokolice na odmoru posvetih (previše) vremena televiziji. Akam tako onaj daljinski, pa promenim AAA baterije, pa nastavim da akam. I stalno zatičem onog političara (našeg, jakako) što posle svake izgovorene rečenice malo zastane. Da uzme vazduh, je l’? Ama, jok – da stignemo da se prekrstimo pre nego što on počne sledeću.

Bre, čoveče, fenomenalna nam je televizija. Da je nema ne bih znao da su već izmislili kafu bez kofeina, čaj bez teina, pljuge bez nikotina, brašno bez glutena i skupštinu bez kretena. Možda ovo poslednje još nisu izmislili. Možda i jesu, al’ ja “vatam” pogrešne kanale. Možda moram da menjam operatera kablovkse televizije. Možda…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 26. maj”

Једна од пре: где си нашао толику бару

Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.

У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…

Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.

ништа без бабе на бициклу

(велика)

Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.

Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.

Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.