Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Norveška, dvajes’ prvi vek. Moraju da prođu preko planine, pa to ti je.
Jeza. Kao da sam bio za volanom. A nije da nije, jednom sam bio u sličnoj situaciji. I to kad je serpentina bila zaleđena. Ne želim da se sećam detalja, već sam bio potisnuo to iz glave. I sve se vratilo kad sam video ovaj snimak. Dođavola.
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson se probijao kroz gužvu. Oči su mu špartale levo-desno u potrazi za poznatim licima, ali slabo da je ikoga poznavao.
– Hej, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone! Evo nas ovde!
Jen se okrenuo i ugledao Jana Vennegoor of Hesselink, čiji ga je stisak ruke nakratko podsetio na izvesnog rmpaliju iz rodnog kraja. Jan je prepoznao razlog mrštenja i popustio stisak.
Nije da je stiglo dotle, ali tek što nije.
Ne, ne: dok ne budemo u prilici da upotrebimo iPad kao ulazna vrata na kući ili stanu, razvoj ne sme stati. Za tako nešto, bio bih spreman da dva meseca stojim u redu ispred prodavnice… Pa dobro, ne baš dva meseca, ali dve nedelje kod kuće… Htedoh reći, da razmišljam o tome… Not. Pffft.
Vest o smrti prijatelja je do mene stigla sa priličnim zakašnjenjem. Ali to nije smanjilo njene posledice.
Kao klinci smo počeli da se družimo jer su nam se družili roditelji, a vremenom smo postali i “nezavisni” od matorih. I mada nijedan od nas dvojice nije jedinac, jedan smo od drugog (a ne od braće) učili prve korake na skijama i klizaljkama, kako se drži stonoteniski reket i vazdušna puška,… Zajedno smo spoznali mogućnosti VHS-a, zajedno se upoznavali sa filmovima Čarlija Čaplina,… Njegovim gostovanjem u “Kockici” sam se hvalio kô da sam ja bio na televiziji.
Teško da sad mogu da utvrdim kad smo počeli da proređujemo druženja. Interesovanja su nam se razilazila. Njega kopačke, mene tastatura. Njega automobili, mene knjiga. Tako sam negde neprimetno i izgubio bilo kakav kontakt s njim. Dok iznenada nisam saznao da se skrasio spoznavši da ako već mora da visi u kafiću, onda je najbolje da bude njegov vlasnik.
Vreme i “internetizacija društva” nas teralo sve dalje jednog od drugog. Jedine informacije o njemu koje su dolazile do mene bile su preko Fejzbuka. 
Kad mu je rođendan, kad je promenio status/sliku,… Pa tako i važna informacija – npr. o dolasku Matee, malo posle Alekse – ostaje zatrpana u šumi nebitnih podataka.
Zato je vest o smrti stigla preko telefona. Fiksnog.
I sad… Da li je tuga zbog njegovog ranog odlaska pojačana grižom savesti što nisam održavao prijateljstvo ili jebenim sebičnim osećajem da Kosač dolazi i po moje vršnjake?
Kompanija Air New Zealand je juče lansirala novi spot koji će puštati u svojim avionima sledeća dva meseca. Ne treba previše pogađati, spot je uređen u stilu filma The Hobbit.
Jes’ reklama, ali prvoklasna. Prvoklasna.
Marco Tempest je naš stari znanac: već smo se družili sa njim na stranicama Suštine pasijansa. On je mađioničar za 21. vek, a njegove sajber-čarolije se graniče sa magijom u pravom, maštovitom smislu reči. Ovog puta, Marco parafrazira Google Glass na svoj način.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći… Čovek je genije i tu se više ništa ne može… 
Dokon pop jariće krsti, a dokoni hardveraši prave ujdurme po liftovima.
Mogao bih da se identifikujem sa tim: nisam ljubitelj gledanja sa visine. Osim sa strane i iz balona. 
После овог малог распуста (ја сам се распустио, а отуд и ви), мислим да вам се градиво слегло, па нећу више много да објашњавам како се шта ради, то ћете ви сами, већ сте доста тога научили.
Зато данас, рецимо, завршавамо полугодиште. Сведочанства не делим, то можете сами да исфотошопате. Само ова показна вежба.
I feel free
осећам се слободно
осећам се бесплатно
осећам бесплатно
пипам за џабе
Јелда је било јасно? Идемо даље. Nastavite sa čitanjem… “Школа лошег превода (7) – обнављамо градиво”
Jeste li bili u prilici da dangubite drndajući kontrolnu konzolu u avionu ili autu? Đavo će ga znati zašto, ali ako sam suvozač u autu u kome je prekidač električnog motora za spuštanje stakla smešten na vratima, ne mogu da odolim, uvek bar malo drndam prozor. 
Jes’ reklama, ali dobra.
Jesen, pa to ti je. Lopovi još uvek šetaju ulicama, a prost narod se sprema da se smrzava. Jebali smo ježa kad zagudi zima. No, važno da nam sleduje akademski prosperitet kakav svet nije video.
Tokom nedelje je osvanula vest da je Radivoj Mitrović, državni sekretar Ministarstva nauke, prosvete, tehnološkog razvoja i gubljenja vremena, izjavio kako očekuje da će u četvrtak (ovaj za nama, prim. Grba) na sednici Vlade biti usvojena strategija obrazovanja čiji je cilj da se do 2020. godine poveća procenat visokoobrazovanih sa 6,5 na 40%.
Ako sam dobro sračunao, po toj strategiji, od 2013. godine do 2020. godine, potrebno je da u Srbiji diplomiraju 340.742 osobe godišnje iliti negde oko 1363 osobe svakog radnog dana (proračun je zasnovan na stanovništvu od procenjenih 7.120.000 stanovnika u Srbiji bez Kosova i 250 radnih dana godišnje).
I šta sad? Hoće li se usvajanje te strategije posle referencirati kao uspeh vlade? Hoće li i ostali poći tim primerom? Na primer, hoće li sad onaj istinoljubac objaviti strategiju da Srbija do 2018. bude glavni kreditor Evropske unije, što će biti zasnovano na suficitima proisteklim iz strategije dostizanja statusa glavnog izvoznika tehnologije brzih pruga u svetu do 2017?
Nisam u četvrtak pratio vesti, nije me zanimalo da li je strategija zbilja uvedena ili nije, jer je verovatnoća ostvarenja ista bez obzira na to usvajanje. No, do mene je stigla informacija, a da je nisam tražio, da je na Vukajliji osvanuo prikladan poster.
U ovoj zemlji može da priča ko šta hoće. Predlažem da oprostimo konzumentima alkohola u radno vreme i skoncentrišemo se na ove što izgledaju kao da su trezni.