Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Gvakamoli, pitate? Sos od avokada. Izvesno iz Meksika ili nekog sličnog podneblja.
Ideja možda i nije potpuno originalna, ali izvedba svakako jeste.
Fascinantno… Jedino što nije toliko fascinantno: zaista ima mnogo ljudi koji redovno konzumiraju takve obroke.
Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju.
– * –
Tek što je zakukurikao petao, Timofej je iskočio kroz prozorčić na krov preplašivši sve koji su u to vreme prolazili ulicom. Seljak Hariton se zaustavio, podigao kamen i bacio ga na Timofeja. Timofej nekuda nestade. “Gle prevejanca!” – povika ljudsko stado, a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. “Eh!” – vrisnu žena sa oteklim desnima. Ali, Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju. Pored je prolazio Feteljušin i smeškao se. Priđe mu Kamarov i reče: “Hej ti, debela svinjo!” – i udari ga u stomak. Feteljušin se naslonio na zid i počeo da štuca. Romaškin je pljuckao odozgo kroz prozor, nastojeći da pogodi Feteljušina. Nedaleko odavde, nosata žena je tukla koritom svoje dete. A mlada, debeljuškasta majka, trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od cigala. Maleno psetance, slomivši svoju tanušnu nožicu, valjalo se na pločniku. Neki mališan je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Kod bakalnice – dugačak red za šećer. Žene su se glasno svađale i gurale jedna drugu korpama. Seljak Hariton, napivši se denaturisanog špiritusa, stajao je pred ženama sa raskopčanim šlicem i izgovarao ružne reči.
Na taj način otpoče jedan lep letnji dan.
1939.
– * –
(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)
Citat dana dolazi od onog po kome je nazvan plišani meda, a ko je bio nepokolebljiv u svojoj nameri da privede dvadeseti vek narodu na čijem čelu je boravio neko vreme.
U svakoj situaciji, najbolja stvar koju možete učiniti je prava stvar; sledeća najbolja stvar koju možete preduzeti je pogrešna stvar. Najgore što možete učiniti jeste da ne preduzmete ništa.
Theodore Roosevelt
Nije nam potreban smak sveta: prokrastinacija će ubiti svet pre nego što smo mogli da naslutimo. Jedino me raduje to što su arhitekti svetskog globalnog poretka prevideli to da nema nikog ko je spreman da se odrekne sedenja pred računarom i/ili televizorom u pauzama čitanja Harija Potera i sličnih baljezgarija. Zato plan neće uspeti. Poješće ih letargija i crći će u besu neuspeha. Ako! Tako i treba da bude.
Danas je deveti mart. I red je da prikladno obeležimo datum.
E, tako. Namirili smo. Tri, četr:
Staro i mlado! Staro i mlado!
Svi! Svi! Svi! U cirkus “Kolorado”!
Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.
Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…
Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…
Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.
(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam martovski National Geographic”
Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo.
– * –
1.
Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo:
– Šta je, opet piskaraš!
Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je, od milja da ga naziva, prosto, Žukov.
2.
Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. “Njemu raste, a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina. I uvek je bio u pravu.
Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (28): Anegdote iz Puškinovog života”
Jeste reklama, al’ dobra.
Ovo je pravi trik: napraviš prvoklasnu ideju, pobrineš se da se ona pusti u javnost pred što više ljudi, a onda pustiš da besplatni viralni marketing odradi svoje.
A ako neko kupi Mercedes zato što je video ovu reklamu na Suštini pasijansa, molim predstavnika kompanije Daimler Benz da mi pošalje bar hemijsku olovku.
A ako među prisutnima ima onih koji se lože na današnji Praznik Nipodaštavanja Ženskog Roda Svih Ostalih Dana U Godini: budite frajeri, pa sledeći put prepišite auto na ime svoje supruge.
Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!”
– * –
Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavši trenutak, kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajući posudu, Feđa slučajno zazvecka poklopcem. Žena se momentalno ispravila i, ugledavši praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla:
– U posudi nema putera. Gde je?
Feđa napravi začuđen izraz i, isteglivši vrat, zaviri u posudu.
– Puter ti je u ustima – reče žena, pokazujući makazama na Feđu.
Feđa odrečno zavrte glavom.
– Aha – reče žena. Ćutiš i vrtiš glavom, zato što su ti usta puna putera.
Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!” Ali žena reče:
– Lažeš, otvori usta.
– Mm – reče Feđa.
– Otvori usta – ponovi žena.
Feđa raširi prste i zamumla, kao da bi da kaže: “Ah da, potpuno sam zaboravio; odmah ću da dođem” – i ustade, nameravajući da izađe iz sobe.
Sve nešto mislim… Bilo je vreme kad je vazduh bio čist, seks prljav, a na televiziji su mogli da nastupe samo oni koji doista nešto i umeju da pokažu, a da to nije napravljeno od silikona i montirano ispod kože.
I kao što rekoh… No, Larry Griswold je bio legenda sa nadimkom The Diving Fool. Sad znamo zašto. A koliki se rad krije iza ove predstave, ostaje samo da pretpostavljamo.
Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu.
– * –
Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost, koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu, seo za sto, i zatražio krmenadlu. Dok je gazda pekao krmenadlu, Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se; imao je takav običaj.
Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu. Ivan Ivanovič je bio gladan i, po običaju toga vremena, uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede. Ali, žureći se da utoli svoju glad, Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu, da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade.
I eto, baš ovde se i desila nezgoda, jer nije prošlo ni petnaest trenutaka, a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište. Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj, kako ti je iščupana brada”. Ali, Ivan Ivanovič je, ne obraćajući ni na šta pažnju, bio već istrčao na dvorište.