Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Dakle, prilikom objavljivanja prethodne fotke dana, dao sam vam zadatak da pogodite šta je ovo:
Priznajem, tvrd problem za onog ko nema iskustva. Hoću da kažem: ja bih pogodio, ali bih uspeo isključivo zato što imam iskustvo iz prve ruke.
Dakle, šta je to?
Nastavite sa čitanjem… “Šta je zagonetni predmet na fotki dana”
Prolog: Phase One in which Doris gets her oats
Ognjen i tata se igraju. Igra se sastoji u tome da Ognjen u bojanki crta prave, horizontalne i vertikalne linije, a da ga tata nagrađuje zvezdicama kada sve nacrta. Crta dete sve u šesnaest, korumpiran mali pa to ti je, sve bi uradio za zvezdicu. Tati zvoni telefon. „Deda, hajde pogledaj Ognjena, daj mu zvezdicu kad završi.“ „E da, važi“.
Zaplet: One After 909
Stoji deda pored Ognjena, pažljivo gleda kako stvar napreduje. Crtanje se završava. „Bravo, odlično si crtao, zaslužio si peticu.“ „Ne, daj mi zvezdicu.“ „Tako je, evo ti petica.“ „Neeee, hoću zvezdicu!“ „Ali, petica je najveća ocena.“ „Hoću moju zvezdicu!“ „E da, baci pet.“ „Maaaaamaaaaa!“
Epilog: Queen says “No” to pot smoking FBI members
Porodični sastanak, samo jedna tačka dnevnog reda. 
„Dobro bre, ćale, daj da odemo da ti kupimo slušni aparat, pa ne košta milione majka mu stara.“ „Ali zašto?“ „Čoveče imaš problem, ne čuješ ništa.“ „A?“ „PROB-LEM I-MAŠ, NE ČU-JEŠ!“ „Ko?“ „Kako ko, pa ti!“ „Kakav problem?“ „NE ČU-JEŠ!“ „Ma jok, nemam ja problem, meni je dobro. Vi imate problem.“ „Kakav sad mi problem imamo?“ „Nerazgovetno pričate. Vidiš kako ja lepo pričam.“ „Aman, kako razgovetno da pričam kad se stalno derem?“ „Eto vidiš kako ti imaš problem. Nego, skuvaj mi kafu.“
Aj pa da se setimo jedne sad već beskorisne činjenice: 22. decembra 1941. je osnovana Prva proleterska udarna brigada u rudarskom gradiću Rudo kod Foče. I to je onda bio Dan Armije dok god je Armija postojala.
Nema više te Armije. Tačnije, još je neko vreme formalno postojala u umirućoj državi, ali je to bilo najveće evropsko Potemkinovo selo. Onda je to bila Vojska Jugoslavije, pa vojska Srbije, a pojma blagog nemam da li ta struktura sad ima neko ime.
Zadnje veliko delo JNA beše ono kad su oslobodili Vukovar. I to do temelja.
Ne bih da vas davim svojim pričama iz vojske. Ne zato što bih vas,dakako, udavio takvim pričama, nego zato što su ili toliko ljigave da se ne mogu podneti ili toliko neverovatne da se ne mogu prihvatiti. Uglavnom, ono što Šuvar nije razjebao, vojska je uglavnom sjebala do daske. Bio sam javno zajebavan, u organizaciji profesionalnog vojnika koji je bio moj starešina, zato što čitam knjige. Neka to bude dovoljno.
Sve je otišlo u Honduras. Osim para: one su otišle prvo na Kipar, pa tek onda u Ru Honduras.
Maštoviti(ji) posetioci ovog bloga su već kod naslova svašta pomislili.
Moj (sada već bivši) komšija se odselio. Priznajem da sam mu četvrt veka bio nad glavom. 
No, nijedan od nas dvojce nije za to kriv. A sad je ionako to nebitno.
Već neko vreme se po zgradi (četiri sprata, dvadesetak stanova) obavljalo to iseljenje-useljenje. Naleteh jedared na izvesnog gospodina koji reče da je kupio taj stan ispod. Reč-dve sa njim, pa tako i najavih da imam prilično nestašnog sina. Ne stigoh ni da pitam da li će biti nekih problema oko buke koju bude stvarao, a on prekide sa “Ma, znam ja kako je imati malu decu. Nema tu problema nikakvih. Ma, ja ionako skoro nikad nisam tu.” I tako…
Godina 1820. bila je prestupna. Na ostrvu Milosu otkopana je statua (doduše bez ruku) neke zgodne cice; u SAD je izborna godina – Džejms Monro opušteno trči homerun; trapavi eksperimentator Ersted primećuje vezu elektriciteta i magnetizma; ljudska noga prvi put staje na tlo Antarktika; u Engleskoj je porinut brod nevinog imena Beagle. Nemačka, u to vreme konfederacija 39 suverenih država, široko ulaže u kartografiju; od Vojvodine do Danske geometri imaju pune ruke posla. Administracija je jako zadovoljna što se projektu brzo i lako pridružio mladi, ali već poznati dr Karl Fridrih Gaus, isti onaj čika koji nas je mudro gledao sa novčanice od 10 maraka. Nosači geodezijske opreme, sa svoje strane, nisu preterano srećni. Sa njihove tačke gledišta, mladi doktor je definitivno rešio da slomi svoj mladi vrat pentrajući se na planinske vrhove Hohenhagen, Inzelberg i Broken (sic!). Možemo da zamislimo nosače, koji stenju pod teškom opremom, kako besne dok slušaju tiho mrmljanje mladog doktora, koji se svađa sa samim sobom dok u glavi izvodi složene kalkulacije. Verovatno su se žalili suprugama kako je taj mladi doktor ludak koga ne žele da ga nose na duši. I verovatno su im supruge odgovarale da umuknu, jer se posao dobro plaća. Ali mladi doktor izgleda nesalomivo, a na licu mu se vidi nesumnjiv smešak pobednika; verovatno je dopustio sebi i veseli Tako je! uzvik. Merenja koja je izveo, i za koja je izmislio novi instrument (isti onaj koji je Gausu pravio društvo na novčanici), potvrdila su teoriju: zbir uglova u Hohenhagen-Inzelberg-Broken trouglu nije 180 stepeni*.
Jeste li kad čuli taj jezik? Niste? Biće da jeste, samo ako imate televizor ili ste ikad u poslednjih deset godina ušli u neku prodavnicu. I ne samo da ste ga čuli, nego vaša deca verovatno tim jezikom već govore. Ili će govoriti. Tugo
jesenjazimska.
Moj Komšija je samozvana jezičara, baš da ne kažem negovatelj jezika. Mnogo pre nego ja, primetio je da jezik govora i pisanja ne pripada onima koji su školovani da se nazovu stručnjacima u toj oblasti, nego svima koji misle (ili bar govore i pišu) na tom jeziku. Dao je sebi u zadatak da ispaljuje mentalne strelice na svakog ko pokušava da ga natera na bilo kakvu paušalnu misao, a kamoli na ikonografiju mediokriteta.
Komšija čak ponekad i tiho popizdi za naš račun, iako mu malo ko daje za pravo, a tek je malo onih koji su spremni da poslušaju, razmisle i shvate. Pošto je premalo ljudi oko mene koji se iole trude oko jezika, a kamoli da ga neguju, a tek na tako šašav način, trudim se da ispratim sve.
Engrpski, ili kako to Komšija naziva, “engrbian” (taman da zazvuči kao da ima veze sa mnom), provaljen je na blogu koji on vodi na engleskom jeziku još od doba dok je boravio Tamo Preko. Sad kad se vratio, još je luđe: nova perspektiva se pretvorila u novu dimenziju: čovek uočava ono što mi uzimamo zdravo za gotovo.
Žao mi je što nemam kapacitet da ignorišem te tekstove. Ama, kad bih makar imao hrabrosti da se usprotivim tezama koje i Komšija ima običaj da udene između redova. Ne zbog utuka čoveku sa kojim je zadovoljstvo stupiti u raspravu, nego zbog klasičnog poricanja da je kolonizacija srpskog jezika stranim rečima načinila najveću štetu otkad srpski jezik postoji. Ovo što se sada dešava u srpskom jeziku nije se dešavalo ni pod Turcima ni pod Marijom Terezijom. Biće kasno kad shvatimo. Poricanje je jedino preostalo kao metod pre nego što se pomirimo. Što se mene tiče, pomiriću se sa tim kad crknem.
Neću da širim priču. Ako znate engleski dovoljno da umete da čitate između redova na tom jeziku, čitajte sami. Ako ne znate engleski, ima Komšija svašta nešta i na srpskom, a što se takođe tiče jezičarenja – pogotovo komparativnog. A kad iščitate leksikon pod naslovom “Vodič kroz običaje severnoameričkih plemena na prelomu vekova“, možda će vam Amerika ogaditi. Kao što bi trebalo.
Za ljubitelje SF-a, ima Komšija i neka iznenađenja. Tamo na matičnom sajtu su prevodi na engleski. Ja, pak, navijam za održanje materijala na srpskom. Moraću da mu predložim da preda nešto Suštini pasijansa na čuvanje i čitanje…
Ako vam ništa od ovog nije jasno, uhvatite mog Komšiju na Suštini pasijansa. Bez brige: prepoznaćete ga među najaktivnijim komentatorima, od one sorte što ima svoje mišljenje koje nije nužno u skladu sa mišljenjem autora teksta.
P.S. Umalo da zaboravim: to “komšijanje”, sve sa kapitalizacijom, virtualna je pojava, objasnio sam još onomad. Koliko mi je daleko? Hrabriji bi smeli i biciklom, eto toliko je daleko, eeee, blizu. Nije nas ni Atlantski okean omeo u druženju, pa neće ni 55 km puta od kuće do kuće. Vidimo se ponekad. Nažalost, ne dovoljno često.
(Via)
Može biti da grešim, ali ako se pojavio bolji glumac od Marlona Branda, ja to nisam primetio. Pogledajte ovu kolekciju gestova: jasno je da su prirodni.
A ni reči.
No, bilo je posle nekih reči: napucavao je onog majmuna bez po muke. Pogledajte i to:
Nek nam nosići pocrvene!
Volite li zimu? Kakva osećanja u vama bude pomisao na ovo godišnje doba? Moje “emotivno razmišljanje” prema njoj je sendvičarskog tipa – jedno vreme sam je voleo, pa posle nisam, sad je opet volim. 
Doduše, moja sadašnja ljubav prema njoj nije ništa izraženija od ljubavi prema drugim godišnjim dobima. Ušao sam, izgleda, u ono doba života kad u svakom godišnjem dobu vidiš samo lepe stvari. 
U trenutku kada budete čitali ovaj prilog zima će već biti tu oko nas. Neko ju je možda već osetio zbog suviše kratkog/tankog komada odeće ili zbog iznosa na računu za grejanje, al’ ne bih sad o tome. Kažu da ne treba davati savet nekom ko ga ne traži. Stoga dalji tekst protumačite kao predlog, kao ideju, kao podstrek,… 
Pridružite se nekoj grupi dece koja se igra u snegu. Potrudite se da vas prihvate. Možda će vam biti lakše da to uradite ako krenete sa nekim svojim vršnjakom (nebitan je pol); samo vas “matorih” mora da bude bar 3-4 manje od “mlađih”.
“Podelite” malo dečije radosti. Pomozite im da naprave sneška. Ili iglo. Naučite ih da naprave lepše grudve. Utabajte neku stazu sa njima. Sankajte se s njima. Uvaljajte se u sneg s njima. Smejte se s njima. Pomozite im da se “slikaju” u snegu, pa im pokažite kako se to može (trapavo) uraditi samostalno. Igrajte se.
Kad se umorite, ponesite jednu grudvu kući. Stavite je u neku činiju, pa je uz topao čaj/kakao/kafu posmatrajte kako se topi. Eto tako…
Ponekad čovek pomisli da nešto nije u redu sa ovom tržišnom ekonomijom… Pa i nije. Stalno neki izgovori. Momentalni izgovor je kriza; no, podsetiću vas da smo počeli da se nadimo na svetsku ekonomsku krizu onog trenutka kad smo čuli za tu sintagmu.
Umesto toga, Kina nam je već pokazala da je tržišni kapitalizam promašen; doduše, takođe nam je pokazala da socijalna pravda ne postoji nigde, ali to je druga priča. Imaju najveći suficit na svetu, a zasnovan je na hiperprodukciji koja bi po udžbenicima ekonomije trebalo da vodi u totalnu propast. Umesto propasti, mogu da kupe pola sveta iz tekuće aktive kojom raspolažu.
Pa kad je ekonomski model tako pukao, kad će jednom da pukne i politički model zasnovan na demagoškim sranjima da su političari došli na vlast samo zato da bi služili narodu? Ponekad se pitamo da li je uopšte moguć model koji nije zasnovan na gramzivim tajkunima, korumpiranim političarima, mitomanima i medijima – koje sve redom zabole krivak za zadovoljstvo naroda, nego se bave krajnjom instancom kanalisanja svog (k ozna kako stečenog) bogatstva – modeliranjem sveta po svom nahođenju.
A onda do mene dođe ovaj snimak:
Predaja kraljevine, a? Samo za račun blagostanja naroda? Raduj se, narode butanski, što nemaš srpske političke stranke tamo. Kojom bi metafizičkom zavrzlamom prosečni srpski političar objasnio da tako kod nas ne može, ne bih umeo da pretpostavim. Verujem da bi, po običaju, na kraju ja ispao kriv što sam im uopšte pomenuo.
(Tnx Goran via G+)
Velika sezona zimskih slava je odavno počela – za neke još od Mitrovdana – ali nema veće slave od Svetog Nikole. A kao što je Boris još pre mesec dana primetio, ovo je dan kad Srba ima više nego inače.
Dakako, zašto bi Suština pasijansa bila izuzetak od sveopšteg trenda nacionalne histerije? Dok god bude postojalo ovo mesto, potrudiću se da, u duhu svih ostalih medija na srpskom jeziku, svaki put podsetim vaskoliki auditorijum da je ovo dan kad polovina Srba slavi, a druga polovina ide na slavu onim prvima. Da li ću uvek da koristim tu floskulu baš do u reč ili ću varirati izjavu, sad ne bih znao da vam kažem; tek, zašto bismo mi ovde bili rogati!
Pošto smo nepobitno utvrdili da je broj onih Srba koji niti slave niti idu nekome na slavu značajno velik, a setivši se i da u Srbiji živi tek oko 83% Srba, možemo primetiti da je to negde oko polovine.
Ergo, danas nas ima tri polovine i ja dajem nadimak Nikoljdanu: Dan Tri Polovine. Eto, tako, da znači i nama koji ne idemo nikud. Da se osetimo kao kralj i po, čisto ravnoteže radi.
A kao što znamo, ravnoteža je dobra stvar.