Iz razloga koje nisam u situaciji da navedem, prinuđen sam da podsetim vas, redovne posetioce, na osnovnu premisu ovog bloga. Ovo je čisto kopiranje jednog od osnovnih akata Suštine pasijansa. Takoreći plagijat. Nekad se govorilo “original falsifikata”, ali to je neka druga priča.
– * –
Nije da su drugi željni da saznaju više. Većina nije, jer ponekad je tako jebeno teško obraćati pažnju na detalje. Većina su krdo. Ne žele da znaju više ništa. Čak ni ono što su nekad mislili da znaju. Razmišljanje je najteža disciplina poznata ljudskom rodu i zbog toga tako malo ljudi uopšte pokušava da razmišlja. I opet, većina se nada da neće nikad morati ni da pokuša.
Kasno sinoć, u jednoj grupi na Fejsbuku, jako me je nažuljalo to što je jedan diskutant uz zanimljivu arhivsku fotografiju iz doba pre Prvog svetskog rata, koju je sam postavio, upotrebio imenički pridev “madžarski” umesto “mađarski”. Takav oblik glasovne promene je arhaičan i danas se smatra neispravnim, na šta sam upozorio diskutanta. Usput, takvo iskrivljavanje glasovne promene, ako je namerno, ponekad ima konotacije provokativne uvrede pripadnika mađarske nacionalne manjine, a tako nešto doživljavam i kao ličnu uvredu – ne zbog sebe, nego zbog svojih decenijama vernih prijatelja, među kojima ima i Mađara.
Jul, nedeljno prepodne; sunčano vreme. Pastoralna slika jedne tarabe između dva dvorišta. Bila bi tišina – ali iz jednog dvorišta dopiru zvuci metle praćeni jedva artikulisanim glasom. Uz malo pažnje, najzad prepoznajemo salvu standardnih psovki iz srpskog nacionalnog folklora.
