Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Art Project, powered by Google

Zamislite tehnologiju koja se koristi za Google Maps Street View u kombinaciji sa najkvalitetnijim mogućim fotografijama odabranih objekata. Sad tu zamisao smestite u neke od najčuvenijih galerija na svetu. Rezultat je takav da zastaje dah.

Ne znam koliko bi čovek trebalo da bude tvrd na srcu i pameti, pa da ostane imun na izvedbu inicijative Art Project. Za to sam saznao tek pre nekoliko dana, nakon što mi je prijatelj skrenuo pažnju. Već prvi “letimični” pogled na sajt mi je oduzeo dva dragocena sata, i to sam se doslovno silom naterao da prekinem pregled, jer sam imao druge obaveze.

Reč je o inicijativi koju je Google sproveo sa (zasad) šesnaest čuvenih galerija. Kada izaberete galeriju iz prostog menija, naći ćete se u virtuelnom prostoru i moći ćete da šetate njime. Prava pikanterija počinje ako vidite znak plus pored slike ili ako odaberete neku od slika sa posebnog menija pored odabrane galerije: prelazite u režim detaljnog pregleda slike u potpuno vernom prikazu boja. A koliko je detaljno, pokazaću vam na jednom primeru. Elem, znate li sa koje je slike uzet ovaj detalj?

Detalj preuzet sa slike na sajtu http://www.googleartproject.com

Ne, ne bih znao ni ja (usput, ovo nije najveći zum!)… Ali, očigledno je: vide se svi detalji koje je ostavila četkica na platnu. Obratite pažnju i na teksturu tkanine koja probija.

Nastavite sa čitanjem… “Art Project, powered by Google”

Moja domovina

A šta tu ima veliko da se priča, reče autor i odreknu se dijaloga… Fenomenalna kinematografska minijatura Miloša Radovića iz 1997.

Auh, brate.

Postoji samo jedna loša misao koju ovaj film izaziva, iako to zapravo nije krivica autora. Elem, više je rečeno u ovih desetak minuta nego u deset prosečnih srpskih filmova iz poslednjih godina. A ako vam nije stalo do toga, uživajte u perfektnim kadrovima i ugledajte se na protagoniste filma.

Miloš Radović je važan čovek. Da iskoristim priliku i sad pomenem ono što sam zaboravio prekjuče: on je, takođe, autor one minijature “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K. K.” u kojoj postoji… Jeste li prebrojali kadrove? Niste? Prebrojte ih sad!

(Via)

Omladina na selu zimi

Jedan od najboljih pakovanih dokumentaraca koje sam u životu gledao: Želimir Žilnik u akciji. Tačnije, u totalnoj akciji.

Svaki sekund vredi. Gledajte i slušajte pažljivo.

Moj lični favorit: onaj što izigrava Erica Burdona na oko 7:00 Peace I onaj na 8:50 što je sluš’o on tu kritiku… Smile with tongue out I da ne zaboravim onog što je dostigao zen. Party smile

(Via)

Balansiranje kakvo niste videli

Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.

U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.

Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.

(Via)

Izgleda da je svetu stalo…

Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.

Od čekića do lasera: pisaća mašina ide u penziju

Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.

Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.

Nastavite sa čitanjem… “Izgleda da je svetu stalo…”

Ja hoću da vidim svet

Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.

…

National GeographicBio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.

To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.

Elem: zašto volim National Geographic?

Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.

Nastavite sa čitanjem… “Ja hoću da vidim svet”

25 godina posle Černobilja

Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?

Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.

Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!

Rešenja nema? Ili ga ima?Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.

Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.

Nastavite sa čitanjem… “25 godina posle Černobilja”

Kako se ne pravi sajt radio stanice

Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.

Previše ste agresivni za moj ukusDa ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.

Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.

Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.

Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”