како им је добра та фора са предизборном (тишином, је л’?) – ем лелемуди могу да одморе од силних мозгања који нови слоган да опале, ем ми поштени можемо да одморимо од будала са те-ве екрана. додуше има их (будала, је л’?) и ван тог прозора у свет, а и опет нађу се и у предизборној да нам још нешто добаце, а све као поштујући је (предизборну, је л’?). само ем нема довољно контролора (ил’ се беше каже контролера), ем нема довољно муда код контроло/ера, ем и овај интернет. као да неки тамо бот (анонимизирано, је л’?) не може да дели по друштвеним мрежама оно што су лелемуди тупили пре него што је дошла предизборна. и кога би сад вредни (и довољномудни, је л’?) контроло/ер могао да ‘вата за гушу. лелемуди су то што јесу и рекли су, и сликали се, и смејали се, и секли врпце, и сунчали се, и лопатарили и то све пре предизборне, а бот је тамо негде иза скривене ај-пи адресе, уредно плаћен сендвичо/ем (и јогурто/ем, је л’?).
е, ту сам и’ чек’о – да л’ је на тај топли оброк уредно плаћен порез енд допринос енд социјално енд пензионо енд шта још оно има. ако није, нису онда ово баш легални избори. и ман’те ме оне приче да је нелегалност настала већ кад су пробили рок за објављивање бирачких места, јер је исти (списак, је л’?) у штампарију дошао са три и по дана закашњења, па ондак још док се ова наканила да одштампа (са све лажираним датумом, је л’?), мени је више до ових јадних људи и грађана, који су у сивој зони – плаћени на црно, скривени од контроло/ера (и пореске, је л’?).
а и не знам да л’ неки од њи’ (ботова, је л’?) ради на оном јућубу, па ми док слушам и гледам ове музичке поподневне прилоге сервира разне изборне (страначке, је л’?) слогане. тјах.
Da li znate šta je to Peterov princip?
trideset srebrnjaka, zavisno od zasluga. Uz pretpostavku da nema korupcije, što je labava teza, ali hajde da danas budemo optimisti, ti “zaglavljani” u srednjem sloju zapravo nose ono malo napredovanja društva dok ostali paradiraju, plaču pred kamerama i kisnu bez kišobrana kad god se za kišom ukaže javna prilika.
U tom začaranom krugu otvara se hiljadu pitanja.
U potpuno suludom obrtu događaja, ovih par nedelja iza nas je (nama bar) izgledalo kao da se oko nas ne dešava ama baš ništa. Razlozi za to su prozaični: neki od nas su imali sreće da budu preokupirani poslom, i to od one vrste da se iz toga možda čak izrodi neka zarada; nekima je posao izazvao autosugestivnu hipnozu, pa ne mogu da se izvuku iz beskonačnog resetovanja; sistem se ne podiže odavno. A nekima, vala, i nije tako lako, pa ne mogu da misle na vašu zabavu tako što će tumačiti stvarnost utovarajući je u šablon za čitanje između redova.
Ako na tom mestu neprepoznavanja imena i značaja nekih ljudi (koji su poznati zato što su poznati, pa se to onda zove staroslovenskim imenom “selebriti”) prestanete da razmišljate o njima, dobro je, jer se niste upecali na zamku koju vam priređuju oni koji mešetare resursima države zarad interesa o kojima ne znate ništa. Stari je štos da medijsku scenu treba zatrpati što većom količinom što banalnijih gluposti: tako na kraju, jednostavno, ostajemo premoreni kada na red dođe da se pozabavimo onima kojima u opisu posla treba da piše (a ne da se, tobože, podrazumeva) i svakodnevna odgovornost prema biračima.