Category: Društvo

Poslednji utovar ove godine. Šta biste više voleli: da budemo patetični ili džangrizavi? Možda malo prepotencije? A da krenemo da vas vređamo? Ne, ništa od toga, uprkos tome što nas poneki zalutali posetilac kvalifikuje baš tako. Neki ljudi su definitivno disleksični između redova. Mi zbog toga nemamo pravo da se ljutimo na njih. Nadamo se – pomalo naivno, ali uvek iskreno – da će dobro u njima ipak pobediti.

Dok srljamo u bolju budućnost, neki se ushićuju pronalaženjem pande, podsećajući usput sve oko sebe kako su te i te novine napisale da je za taj poduhvat sposobno samo 1% ljudi.

U slučaju da ne možete da pronađete nikog iz populacije od 99% ljudi koji ne mogu da vide pandu, verovatno ste sad vrlo zbunjeni. Zamislite tek koliko su ti siroti ljudi nesrećni: oni ne mogu da pronađu pandu, a njih ne može da pronađe niko… Nije ni čudo što nam se civilizacija raspada: tradicionalne norme su se već raspale, nema ko da kalibriše nove okvire ponašanja, bitno nam je samo da dokažemo kako smo elita bar u nečemu i u tom procesu ne biramo sredstva (koliko god ta diploma koštala).

Kako se to reflektuje na stvarnost (na primer, na dovoljnost zarade za pokrivanje svih troškova života), to nam nije baš sasvim jasno. Ali, palo nam je na pamet da bi bilo moguće namamiti nekog iz one populacije Nevidljivih. Evo jedne prikladne slike.

Elem: nađi pandu.

Uputstvo za korišćenje: podmetnite sliku kandidatu za Nevidljivog, na udaljenost od 15-30 cm od vrha nosa. Ako kaže da je našao pandu na slici, recite mu da laže i sačekajte reakciju. Ako se pobuni protiv vaše kvalifikacije da je lažov, predložite ga za ministra. Ako slegne ramenima, to znači da zaista vidi pandu i svejedno mu je šta vi mislite. Ako počne da plače, to znači da zaista laže. A znači i to da ste najzad, teškom mukom i velikim radom, uspeli da pronađete pripadnika 99% onih koji pandu ne vide.

Međutim, ovde postoji jedan silni problem za koji rešenje još uvek nije poznato. Elem, ova specifikacija metode za otkrivanje Nevidljivih ne predviđa šta treba činiti ako kandidat izjavi da pandu ne vidi. Reč je o tome da slučaj takve izjave još nije zabeležen (barem u Srbiji, to jest), pa neki davno napisani predlozi za tretman Nevidljivih nisu dokazani u praksi. Zbog toga smo prinuđeni da zaobiđemo opisivanje svih tih metoda, jer nam ionako ne biste verovali.

Dakle, otkrili ste Nevidljivog. I šta sad sa njim? E, to je veoma posebno pitanje…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. decembar”

Ajde što je došao. Ajde što je izjavljivao koješta. Ajde što su i njegovi domaćini isto izjavljivali koješta. Ajde i to što je našao za shodno da ponudi pomoć organima državne represije. Ma neka je čak i pretio Čaku Norisu nasred konferencije za štampu u Beogradu, bez stida. Ali, brate mili: sad će i da svira i peva u novogodišnjoj noći na udaljenosti manjoj od 6000 km od Srbije. Stvarno je krajnje vreme da se desi taj smak sveta.

Glavonja o kojem je ovde reč veoma je popularan među muškom publikom nižeg intelektualnog profila, uglavnom zahvaljujući beskonačnom nizu trećerazrednih filmova u kojima glumi hladnokrvne pravednike po prilično ustaljenom klišeu. Dakle, on je nekakav doktor ili prerano penzionisani šerif čije zen-poruke o uzajamnom nenapadanju negativci pogrešno shvataju kao slabost, za koje vreme ih on jedini provali u svim nepodopštinama koje rade, ali FBI neće da se odazove na njegove pozive. E, onda on najpre išamara jednog ili, još bolje, četvoricu koji mu natrče u dramaturški nerazrađenoj sceni u kafani jer još nije vreme za kaskaderske efekte, ali je baš bitno da su to gorile glavnog negativca. Pa onda on tako ide kroz film tešeći dobre ljude, poklanjajući mačiće maloletnicama i smešeći se na siromašnog crnca kako bi pokazao da i u Teksasu vole crnce, usput sa rastućom frekvencijom šamarajući negativce i pucajući im u stomak iz sačmarice (ali to isključivo ako je neko pola sata ranije spustio šapu na sisu ćerke njegovog omiljenog komšije, onog što mu orezuje živicu dok on sprema treći doktorat).

Najzad, ovaj heroj se u ključnom času obuzdava od ubijanja glavnog negativca, te ga predaje predstavnicima zakona koji se pojavljuju taman toliko prekasno da imamo vremena da pogledamo flashback u kojem negativac golim rukama davi mače njegove bratanice (brat je poginuo u Vijetnamu ili Iraku ili već negde) kada ju je uhvatio kako gleda dok njegovi ljudi pod njegovim nadzorom sipaju neku u mraku svetleću tečnost u baštu orhideja bakice koja mu je na početku filma poklonila jabuku i saopštila mudrost koju je poslednji put čuo još dok ga je deda držao u krilu kad je bio dete, te mu tako zamalo isterala suzu ganuća (kad bi umeo da glumi, uspeo bi i da iscedi tu suzu).

No, u času predavanja gloim rukama sputanog glavnog negativca policiji, on još uvek ne zna da bakica upravo umire od povreda nakon što su je pregazila četiri kamiona, a da se bratanica, u delirijumu tuge zbog izgubljenog mačeta, odala teškim drogama na Haitiju, odakle će je on spasiti u sledećem filmu, i to u paralelnoj radnji dok glavna radnja bude šamarajuće-krvava osveta zbog smrti one bakice.

Sve je to uobičajeni šablon takozvane B produkcije; mada, danas je to već C produkcija, jer to su filmovi koji se snimaju za holivudski ekvivalent siće. Superjunak je tu filmsku karijeru izgradio kao ko zna koji u nizu majstora borilačkih veština nakon zalaska sportske karijere. Jer, tako ti je to: u Americi nema sjedit’ ‘nako ako hoćeš da živiš u skladu sa reputacijom.

Situacija je htela da ga je razni polusvet čuo kad je krenuo da drnda gitaru, pa je odlučio da bi se dalo prodati i to. Vi, naravno, niste čuli ništa od te muzike, ali dvojica predstavnika ekipe Samuraja Skoja jesu, nakon čega im je zamalo bilo potrebno banjsko lečenje u domenu auditivno-kognitivne patologije. Problem je u tome što polusvet koji veruje u te njegove filmove takođe veruje da niko ne može da snimi i objavi album ukoliko to nije vredno da se čuje…

Inače, lik se usput toliko primio na tu foru superheroja da je pomalo pobrkao granice stvarnosti. Pre neku godinu se čak aktivirao i kao volonter u šerifovoj kancelariji u nekoj vukojebini na granici sa Meksikom, jer je ukapirao da njegova popularnost u filmskom pravedništvu ima dobar odjek u službi i može dobro da se proda, a usput može i van kuće da koristi oružje sa pravom bojevom municijom, što je verovatno i činio, ali o tome se manje priča.

I sad, dotični čovekoliki se pojavljuje u Beogradu prvi put pre godinu i po, pa drugi put protekle nedelje.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. decembar”