Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
Šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Samo dva slobodna mesta, a na ostalim…”
Nisam mislio da ću ikad sebi dozvoliti da kačim uspravan video na SP, jer uspravan video je digitalno smeće po definiciji… Međutim, viša sila je umešala prste…
Nastavite sa čitanjem… “Ljubav prema pivu, sedmi stepen (nirvana – 1)”
Pronađi mačku. Ili sačekaj malo.
Ma, dok se okreneš, neko krene da pravi gluposti. Doduše, drogiranje adrenalinom iz sopstvenih žlezda je legalno, a obaranje svetskog rekorda je ozbiljan posao.
Elem, ovo: 
Iskoristite trenutak za radovanje, jer posle ih neće biti toliko. Pogotovo ako primećujete stvari koje su očigledne iako to ne biste smeli da radite.
Mnogima je u subotu ujutru srce zaigralo od radosti, jer su vikend započeli informacijom da je fudbalska reprezentacija Srbije sa igračima do 20 godina osvojila tron na svetskom prvenstvu održanom na Novom Zelandu. Kako i ne bi: fudbalski uspesi njihovih starijih kolega mogu da se mere isključivo “zamalo kvalifikacijom među 16 najboljih (samo da sudija nije favorizovao ekipu X)”, pod uslovom da se uopšte kvalifikuju na svetsko prvenstvo nakon gomile potrošenih para u pripremi koja nikuda ne vodi i, dakako, krivice tamo nečije strine što taj i taj nije tad i tad uradio to i to.
Trenutak radosti je prihvatljiv, jer nema dovoljno dobrih vesti bilo koje vrste koje bi pomogle da se održi elan nacije. Veselje na ulicama, u kafanama i na drugim okupljalištima: uobičajena slika koja prati događaje. Masovne radosti su dobra stvar, na trenutak.
Međutim, šta zaista sledi? Osim notorne činjenice da tim dečacima zaista treba čestitati na srčanosti, osim retke prilike da prepoznamo kako je svaki uspeh u svakom kolektivnom sportu nemerljivo veći od uspeha onih porodičnih preduzeća koja ulažu veliki novac i trud kako bi kondicionirali svoju decu da mlate loptu reketom preko mreže, šta zaista preostaje da se desi nakon realno velikog uspeha Orlića na Novom Zelandu?
Nažalost, scenario je bolno predvidljiv.
Pojedinac ne evoluira: pogrešno je shvatiti evoluciju na taj način. Stvar se zbiva na nivou izbora optimalne mutacije između više potomaka unutar jedne populacije. Dakle, evoluira vrsta. I onda, ako bismo pogledali unazad, najzad bismo shvatili da linija roditeljstva ide na sam početak života.
Ne smem da poludim: ne mogu to sebi da priuštim…
Bill Czappa je ono što se nekada zvalo “TV mehaničar” – blesav naziv za zanat u kojem dominira elektronika, ako ćemo pravo – i on je svojevremeno pronašao način da zadovolji mušterije svih zahteva, pogotovo one koji ne odustaju od popravljanja svoje antičke elektronike zasnovane na grubim kontaktima i elektronskim cevima. Donesite mu televizor star pedeset godina i on će verovatno biti u stanju da ga popravi, ako baš insistirate na tako glupom zahtevu.
Nastavite sa čitanjem… “Najverovatnije neki Grunfov dalji rođak”
Na početku ovog filma, vidimo citat Antoana de Sent Egziperija:
Gomila kamenja prestaje da bude gomila kamenja kada je neko
posmatra sa idejom o katedrali u mislima.
