Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
TV reporter mora da bude stamena ličnost, neko ko zna posao, kadar stići i uteći i na strašnom mesti poSTAJATI.
Šta da se radi. Njega su u školi dugo uvežbavali da izdrži do 8 tona droge na lomači, a tu je bilo 8,5 tona. Rečju, skenjalo ga 500 kila droge na lomači. Prema tome, nije smešno. 
Sa Аквариумom sam se sreo ko zna kad i kako, ne znam više ni šta sam tražio ni gde sam našao. Ima tome već desetak godina, i još nisu nestali sa moje plejliste. Čak sam jednom i prevodio stihove Борисa Гребенщиковa, koliko da pokažem ćerci kako drugi prilaze Japanu (u pesmi “Пока несут сакэ“).
Pesma, koju bismo loše preveli kao “noga sudbine” se u stvari zove “Ud Sudbine” (vidi uživo ovde). Zašto sam ovog puta stavio razglednicu kad ima toliko živih snimaka? Zato što je razglednica odlično urađena, zahvale idu Кевинu Дж Вейрu, svaka mu čast.
Nastavite sa čitanjem… “Ud sudbine”
Ponedeljak je, red je da vidimo kakvih novosti ima na planu ekstremnih i ostalih nesvakidašnjih delatnosti. Ovog puta, čovek je rešio da se otisne u visine uz pomoć balona punjenih helijumom. Koliko je to bilo ozbiljno, shvatićete kada budeete čuli kasirkinu pouku o bezbednosti… Amerika, bato! Standard! I kasirke te uče šta je bezbedno!
I tako…
Najbolji detalj: faca kasirke u Wal Martu tri sekunde pre kraja ovog video zapisa.
U svetu konzumerizma, najvažnije je da svaka luda nađe svoju robu. Ako vam nije jasno o čemu pričamo, otiđite u neki oveći tržni centar i uđite u neku prodavnicu robe široke potrošnje, pa razgledajte robu od tačke A do tačke B (daljinu procenite prema raspoloživom vremenu). Prebrojte, makar napamet i otprilike, koliko vam predmeta zaista treba, koliko biste tek voleli da imate, a koliko vam uopšte nije jasno čemu služe i ko to uopšte kupuje.
E, ta poslednje pomenuta roba ide u kategoriju “svaka roba nađe svoju ludu”. Što je, uzgred budi rečeno, notorni fakat. Lude su srećne, ne moraju mnogo da se trude, roba ih sama nađe.
Nastavite sa čitanjem… “Kako trenirati živce teoretičarima zavere”
Tihe ubice. Ratnici noći. Nindže se ne rađaju. Nindže se stvaraju. Nindža se kuje tokom dugih godina mukotrpne fizičke i mentalne vežbe. Nindža mora da pokaže potpunu kontrolu nad sobom.
Sećam se kad sam bio mali, može biti predškolac ili tu negde, moj komšija Ivica i ja smo se igrali po ulici i dvorištima razgovarajući na kvaziengleskom jeziku. Može biti da je to zvučalo ovako nekako:
Ponedeljak je: da vidimo šta su ovih dana radili razni ekstremni, hm, sportisti. Jedan se nažderao energetskog pića, pa krenuo da se provoza motociklom po rolerkosteru.
Priznajte: očekivali ste da vidite vožnju po petlji. E, pa nema.
Poznajete li ikog ko ne voli “Leteći cirkus Montija Pajtona”? Koliko znate o toj produkciji? Ne, nećemo vas terati da primetite kako i “Monti Pajton” i “Neven” imaju iste preteče, nego bismo ovog puta hteli da vas podsetim ona one ludačke kolaž-crtaće koji su se pojavljivali u početnoj i odhjavnoj špici, kao i između skečeva. A te animacije pravio je jedini Amerikanac među Englezima, čovek kome je od cele rodne Amerike za sve ove godine ostao samo vrhunski predmet sprdnje: Terry Gilliam.
U sledećem video-isečku. čovek objašnjava kako to radi.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. A kad je uz to još i genije, bolje ćete proći ako se ne opirete.
Rešili tako ljudi da naprave neko čudo, pa odlučili da lansiraju poljski klozet u vazduh, barem sto-dvesta metara, pa nek’ ide život. U neka doba, posle mnogo peripetija, objaviše da su spremni za poduhvat i zakazaše lansiranje za prošlu subotu. Sjati se silna svetina da posmatra događaj, jer šta može biti važnije od lansiranja kenjare subotom.
Moralo je da se desi pre ili kasnije. Uhvaćen sam kako zveram u telefon iako je trebalo da zveram u posao. Nije imalo svrhe da potežem onaj patetični izgovor tipa “tek sam ga kupio, pa ga konfigurišem” ili “samo da prenesem imenik” ili šta ono još beše od tih izgovora, jer samog sebe sam uhvatio, a tu barabu do sada nijednom nisam uspeo da slažem.
Tek, bejah suočen sa stvarnošću u kojoj sam i ja postao telefonski zombi, pa makar i na nekoliko sati dva dana nakon kupovine, kad sam najzad raspakovao telefon iz kutije. Najzad rekoh sebi: “vidiš da je telefon pojeo bateriju od podneva do decembarskog mraka dok si drndao Wi-Fi, a pritom nisi uradio ništa pametno niti si se zabavljao; svedi ti to sokoćalo na ono što ti treba”.
Tako i bi. Rezultat: pred odlazak na spavanje spavanje trećeg dana posle punjenja, posle više od 60 sati uobičajenog korišćenja, imao sam još 71% struje u telefonu. Znači, može i tako: da imam struje za 7-10 dana funkcije u uobičajenoj eksploataciji.