Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Ne, nismo poranili jedan dan. Takav je kalendar…
Proleće (uglavnom) dolazi 21. marta, ali Šef je rekao ova godine ja prestupna, pa ćemo sledeću melodiju pustiti dan ranije. Pustiti je glasno!
Ne znam da li ste znali da je moj omiljeni kompozitor baš Johan Sebastijan Vivaldi.
Ovo ne sluti na dobro.
Imaš, bre, sto godina i zaljubljuješ se! Sad si naš’o!? Šta si radio k’o klinac? Ne interesuje me! To pitam samo onako, ali tad je trebalo da se zaljubljuješ, a ne sad! U koga sad? Šta, bre!? Ti definitivno nisi normalan. Ko se, bre, još zaljubljuje u sopstvenu ženu, bre, ej!? Ne interesuje me. I to sam pitao samo onako. ‘Ajde, bre, beži od mene, d’ te ne gledam više, nerviraš me!
Kažu da je juče umro, ali da se već danas oseća bolje.
Čovek koji jedini može da lobuje u stonom tenisu, jedini koji je u stanju da viljuškom izbaci svu vodu iz olimpijskog bazena (i to dok pada kiša), jedini koji nije morao da prevari smrt, jer ju je pobedio u fer utakmici, jedini koji kiklopa može da udari “među oči”, jedini koji može vodu da popije “na eks” direktno iz česme, jedini koji “pire za minut” može da spremi za pola minuta, jedini koji spava sa jastukom ispod pištolja, jedini može da kine
otvorenih očiju, jedini kojem se šalterske službenice ljubazno smeše, jedini koji se ne izuva u gostima, jedini koji pre skoka može da kaže “hop”, jedini koji može da napravi distorziju na akustari, jedini koji je uspeo da se napije prilikom rođenja svoga oca, jedini… Rođen je pre tačno 72 godine. Na žalost, nemam hrabrosti da napišem njegovo ime. Čak i slavni Brus Li je stvarno umro misterioznom smrću nakon što ga je na filmu pretukao. Pa čak ni Google ne (želi da) zna gde se nalazi slavljenik. I što sad ja da izazivam sudbinu pominjući njegovo ime…
E, moj Šumenko! Šta radiš, grom te spalio dabogda! Pa to su naša deca!
Priča ide ovako: ne mogavši da se upiše na engleski jezik na državnom fakultetu, devojka je upisala privatni fakultet u Novom Sadu. Srećom, roditelji su bili u mogućnosti da plate to. I kada je završila trogodišnje studije, odmah je nastavila sa četvrtom godinom; petu godinu, kao master, nije upisala, jer je primećena nekakva disproporcija između zvanja. Odlučila je da potraži posao u struci; posrećilo se, uspela je.
Posle nekog vremena, ukazala se prilika da sa jednog radnog mesta ode na drugo, solidnije, sigurnije i bolje plaćeno – u jednu srednju školu, na mesto profesora engleskog jezika.
Tu počinju peripetije.
Iako je jasno da iza zvanja diplomiranog filologa – angliste stoji četiri godine studija na fakultetu koji ima akreditaciju koju je dala država, na papiru koji je ekvivalent diplome stoji da je to zvanje stečeno posle jedne godine specijalističkih studija. Zavirujući u tabelu sistematizacije, sekretar škole utvrđuje da zvanje diplomirani filolog – anglista ne postoji u sistematizaciji kadrova i da, shodno tome, ne postoji osnov zaposlenja koje, inače, traži fakultetsku spremu.
Sekretar ulazi u zbornicu za vreme odmora i pred svima, teatralno, optužuje novu profesoricu engleskog za falsifikat, preteći krivičnom prijavom zbog dovođenja u zabludu; pritom dodaje kako niko ne može da bude profesor posle jedne godine studija. Ova – zapanjena, ne zna šta da kaže.
Klupko se odmotalo veoma brzo.
Nastavite sa čitanjem… “Novo zamešateljstvo Ministarstva prosvete”
Nekih stvari ima što ne govore se svima…
Kako kome, al’ meni su prijali studeni zimski dani. Grejanje u kući fino (nisam ja kriv što mi je gajba blizu toplane), grejanje na poslu pristojno, auto na sigurnom¹, odeća dovoljno topla, a ni prevoz baš nije bio toliko loš.
Mada, ruku na srce, prevoz je mogao da bude i bolji. Pogotovo prvih dana silnih snežnih padavina. Al’ s druge strane, na to što sam zbog lošeg prevoza dnevno pešačio 4-5 kilometara po slabo očišćenim neočišćenim trotoarima i pešačkim stazama gledam kao na prinudni sistem za postizanje i održavanje dobre kondiciju. 
Dva osobita umetnika vode osobite razgovore na osobite teme vozeći se po osobitoj reci u, uh… hm, u osobitom gradu.
Od ovog može da se rikne. 
Moderna vremena nikad nisu bila romantičnija nego neposredno posle Drugog svetskog rata.
Arhetipovi su tada bili uobičajeni; na primer, robotova usta su morala da se pomeraju iako to nema nikakvog smisla. Na stranu trapavi pokreti – jadni glumac u tom plehanom kredencu mora da je poludeo od vrućine.
Moderna vremena… Ko je mogao da pretpostavi da će se navike koje su tad otpočele pretvoriti u najgore moguće nasleđe – potrošačko društvo koje je izgubilo svaki kriterijum kvaliteta življenja.
Ako zapišete današnji datum u notaciji svih (pa i beskorisnih) cifara, to će glasiti 21.02.2012. A taj zapis je onda palindrom – tekst koji se jednako čita i sleva nadesno i zdesna nalevo.
U ovakvim slučajevima, od istinske važnosti je da dobro fingirate činjenice. Na primer, proteklog 11. novembra mnogi su se raskokodakali objašnjavajući kako je to jedini datum sa svim kečevima koji će ikad doživeti. Gluposti: taj datum nije bio 11.11.11. nego 11.11.2011. I šta sad? E, pa tako i ona nula u prefiksu februara.
Sad, sve to jeste vrlo zanimljivo, ali je i sasvim beskorisno, nego ja samo popunjavam slot za prilog na Suštini pasijansa. Zato ovu činjenicu proglašavam beskorisnim znanjem. 
(Tnx Čeda via FB)
Molim za čas svečane tišine… Hvala. A sad puštaj video.
Ponekad moraš da se malo i potrudiš da bi ispao baš-baš idiot. A kad takav trud ulože trojica, onda je to veličanstveno.
Ponekad proste mehaničke gegaljke nisu dovoljne. Valja angažovati alpinističku opremu. Recimo, ovako.
Jes’ da ovo nije za ovo doba godine, nego za leto, ali dođe svejedno, jer ovakvih prirodnih greda kod nas nema.