
Nastavite sa čitanjem… “Otkrivanje Beča: Mariahilfer Strasse”
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija
И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.
Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.

Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: само шанк, нема столица”
Ако сам очекивао трамваје у Сан Франциску, дочекао сам да видим тролејбус. Од трамваја је остало то да имају некакве аутобусе без прозора, који личе на трамваје, ал’ то сам виђао и другде по Америци. А дочекао сам и да седнем у трамвајски вагон.
У ствари, поред вагона, лакта убаченог кроз прозор… јер нас је газда, који изгледа добро познаје боља места по граду, одвео у кафану направљену од старог вагона. Не знам где је то, ни како се зове.

Из неког разлога, гости су “напољу”, тј ван вагона, а у вагону су шанк и кухиња. Вагон је скроз португалски – застава и остала декорација. Дрвени делови су одлично очувани, и понешто оног месинганог окова. Лим, међутим, не може ни да се види, јер је прекривен небројеним слојевима фарбе. Види се по главама завртања, које су све до једне скоро двоструко дебље од истих таквих завртања завијених кроз нешто друго.
U sledećih nekoliko meseci Austrija će biti u fokusu
Pesmu Evrovizije su sami sebi natovarili na vrat, šaljući ženu sa bradom u sigurnu pobedu. Koncert Vana Morisona će im se desiti osmog juna, a šta će Šef tamo doživeti, da li dobro ili loše, nije toliko bitno koliko je bitno da će jedno od ta dva nesumnjivo biti veoma. Mi što ostajemo evo ovde možemo makar da se upoznamo se sa najboljim što Austrija pruža:
Наредног дана, после посла, код Харија на пиво. Улица је ваљда Филмор или тако неко од оних места где се зидала историја психоделије. СФ је то.
Била је и нека вечера, ништа за памћење. Штавише, ни кафана нема неку посебну физиономију. Јесте фино скоцкана са плафоном у боји шупе, зидови обложени што платном исте боје што резбареном дрвенаријом, лустери у некој имитацији фењера од кованог гвожђа, намештај од пуног дрвета, али има у сваком углу исти велики екран са спортским каналом (срећом не нарочито гласно) какав има и најобичније појило. За разлику од већине других места, једва налазимо места да седнемо – гужва је прилична. Покушавају да се истакну маштовитим именима ића и пића, што раде и сви остали, па та трка у рекламном наоружању врло брзо изађе на нерешено. Међутим, кафану чине гости, и они дају атмосферу. Разговор, граја…
Но, пре него што убацим фотку, звучна кулиса.
Е, тако. Ова песма ми се врзмала по глави цело вече (и још једно вече, кад смо опет дошли овамо). Наравно, то није тај Хари, није битно.
Рад са новом екипом ме нанео у Сан Франциско, где смо боравили неких девет дана. Хотел у јапанској четврти, повезан са јапанским тржним центром, где сам попио зрењанинско пиво. Тј звало се “Сапоро“, писало “мејд ин Џпен”, али укус је био баш тај. Ал’ ништа од фотке, нисам се још био распаковао.
Нисмо ишли право код муштерије, него прво преко код Пита на доручак.

Јес кафана и није кафана… нема пића, само клопа. Клопа бар није типичан амерички хотелски доручак (који се обично састоји од кафе, оне округле кифле с рупом, коцкице крем сира и/или мармеладе, или житарица које потопите у сок или млеко, плус јабука или банана), него је било добре кајгане, мексичких шпеција (тако, бурито, карните) и разних сендвича. Први пут сам јео хеш браунс, илити сецкане мрке, што је кромпир сецкан на коцкице од око 5мм, упржен на мрко (са све љуском) али не баш скроз испржен… мало чудно, ал’ држало је до касног ручка.