Category: Putovanja

Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija

Ој, кафано: Гавран

Зачудо, целе 2006. нисам снимио ниједну кафанску. Ваљда зато што нисам ни залазио. Онај посао се завршио, нови нису захтевали никакве одласке било куда, па ни на пиће. Зато је 2007. осветлала образ.

За ову екипу сам радио већ целе две недеље, исто од куће, а онда се газда сетио да би било лепо да се видимо. Пошто познаје мој крај (а и има с ким да подгреје сарме у комшилуку), договоримо се да се нађемо у Гаврану.

MINOLTA DIGITAL CAMERA

Није неки проблем, знам и ја свој крај, поготово Атлантску улицу, где је забрањено псовање и крстарење (што је уклоњено са сајта о глупим законима, али саобраћајни знаци још стоје). До Гаврана никад нисам свраћао, Атлантска је бре за туристе а не за нас.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Гавран”

Ој, кафано: збрка у глави, и без пића

А после летовања у постојбини (или, како се данас каже, постојебини), назад на посао… што је углавном било кућа-кућа-кућа-кућа (тј радио сам од куће). Осим кад је требало да се опет оде до Њујорка, и опет до мог другара.

Овог пута ми је објашњавао како може да се сними филм за десет хиљада долара, јер је дигитална техника доступна. Испричао ми је и сценарио, нешто о кубанским бегунцима које враћају кад их ухвате у води, а примају кад их ухвате на сувом, тзв. правило суве ноге. Па се тако раздвоји породица и креће филм… који ваљда никад није ни снимио.

Видео сам реглер са 24 канала, где су се клизачи сами померали како су стајали у том тренутку на снимку, за случај да негде пожели да помери неки – довољно би било да заустави снимак (замало да кажем траку, нема траке) или чак и без заустављања, ако уме. Пустио ми је живи снимак “Хотела Калифорнија” на некаквим референтним звучницима, то је била акустара на увце, ал’ онако да ми је уво међу жицама. Закључио сам да је мој половни Јовица од 35 долара, купљен са иБеја, довољно добар, ипак сам само скромни гастарбајтер а не пијани хифилистичар. Флајку са ћалетовом лозом нисмо ни отварали, то је као за следећи пут (кога није било, ово ми је у ствари био последњи одлазак).

А онда на вечеру. Неки алжирски или беше можда марокански ресторан, са морскетином. Тад сам први пут сфоткао тањир пред собом.

2004-08 alžirska morsketina

Дотле сам уображавао да од рибе човек не може да се преједе. Е, па није тако. Иначе, тај обичај да се слика клопа је довео до извесног поремећаја у промету ресторана, кад се усталио неких седам-осам година касније. Неко није био лењ па је мерио просечно задржавање гостију, што је од памтивека било око сата; сад је сат ипо. Шта гости раде за тих пола сата? Фотографишу вечеру, каче фотке на сајтове (не само фејЗбук, има тих охохо), проверавају да ли се јавио неко из Лајковца, читају коментаре, и никако да навале. Ето окачих и ја, са извесним кашњењем, ни десет година. А и није никаква социјала од мреже, него комшијско блогорађење.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: збрка у глави, и без пића”

Sve zvezde Međunarodne svemirske stanice

Kažu da na nebu može da se vidi ne više od šest hiljada zvezda. I još kažu da na nebu Zemlje ne može da se vidi šest hiljada zvezda zbog svetlosnog zagađenja. Kako izgleda to slavno teorijsko nebo, javljaju nam dobri ljudi iz orbite.

Previše smo, kažu, uključili svetala. Fotonima vidljivog spektra elektromagnetskog zračenja iz najneverovatnijih izvora, od uličnih svetiljki preko reklama za energetska pića do dečijih fluorescentnih osvetljivača prostora, gasimo mrak. Ali.

Nastavite sa čitanjem… “Sve zvezde Međunarodne svemirske stanice”

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.

Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: две бивше”

Ој, кафано: Рокфелерово клизалиште

Година је и даље 2004, септембар али лето не попушта. Опет сам у Њујорку, овог пута истовремено са шефом Белгијанцем. Ту је и Италијан, дизајнер накита. После посла, идемо на пиво.

То је први и једини пут да смо отишли северно од 47. улице, јер по правилу нисмо хтели да превише пешачимо, шеф је старији човек а Менхетн није баш раван, има ту да се шипчи штогод узбрдо. Белгија је равна као Банат и обратно, баш нисмо навикли, па смо углавном бирали места на пола пута до хотела.

Италијан је чудан сват – доста млад, отприлике у раним тридесетим, живи у неком селу на северу Италије, у брдима. Чуј, живи, он је тамо градоначелник (села… шеф месне заједнице, можда?). Живи од дизајнирања накита за ту фирму у Њујорку. Након десетак реченица ми признаје да ја једини овде не касапим ни његово име ни остале речи из италијанског. Е, комшија, ио соно ун југославо, ми смо бар тамо близу, па му наређам десетак имена (која смо добрим делом већ спомињали овде, и још ћемо).

Стижемо до места где има места – Рокфелерово клизалиште.

2005 ny rink bar 2

велика

Белгијанац је жестоко разочаран што нема Стеле Артоа, које је за њега најбоље пиво на свету. Наручујемо нешто без везе, чак нисам ни снимио шта је било на столу. Италијан мора да иде, нас двојица одлазимо у турски ресторан, три ћошка даље (што они тамо броје као блокове). Који није за фоткање, много је мрачан и више личи на отменију берберницу него на кафану.  Наручујемо сарме и течни јогурт (најзад! нешто је ређи и сланији од нашег, али је онај укус) – шеф рачуна да ћу ја знати шта ваља од тог турског. Одушевљава се јогуртом, наручује још један. Испијемо то, он се посвађа са келнером јер овај није био задовољан напојницом, кренемо полако ка хотелу. А онда кренемо брзо ка хотелу, јер му је прорадио јогурт. Није навикао.

Фотка? Па, шта да се ради са оваквом сценом? Шарениш, нема човек за шта да се ухвати, стара Агфа је имала зум само 3:1 а и да је имала јачи, ово се увелико хвата мрак, небодери заклањају небо, светло је практично ноћно… дакле остаје ми само да ухватим амбијент, који јесте штогод блесав. Ово је, тек сад видим, стварно клизалиште. Зими. Преко лета је кафана. Не знам шта раде зими, да ли је и даље део тога кафана, или сав тај простор заузме машинерија за прављење леда. Ту су и све те шарене заставе, фигура Аполона или ког већ грчког божанства сва у позлати, ту је челични стуб укосо наднет над клизалиштем, уз који ходају људске фигуре у природној величини и бојама (и одећом из ко зна које године) што се помало види на левој страни, ту су сва та светла… и то је опет само кафана.

И да, знам да домороци кажу Роукефела, ал’ ми смо навикли да се то зове Рокфелер и готово. Колико му је ово здање (и остатак центра му) успешан подухват на тему прања биографије, нека кажу мештани.

 

Ој, кафано: Асторија

Лето 2004, нови посао. Затекнем се у Њујорку, и окренем телефон свог старог другара с ким сам се срео на тезги. Јер, никад се дотле нисмо видели, а сарађујемо већ две године и знамо се напамет.

Прве вечери долази он по мене, нађемо се испред мог хотела и идемо на вечеру у индијску четврт, што је само ћошак даље. Он изиграва домаћина, јер он је боливудско дете, одрастао негде око студија, и сам се бави режијом, и ко зна ком игром случаја се нашао на месту координатора у програмерском тиму. Објашњава ми разлику између јужне и северне индијске кухиње и закључујемо да је исто као и свуда: јужније се једе љуће. Пиво из Индије није више какво га памти, разводњено је и све скупа американизовано.

Друго вече, седам у метро и идем преко у Бронкс, код њега. Каже сиђеш на тој и тој станици и онда четири ћошка на север. Метро, чим пређе мост, више не силази под земљу, него вози на стубовима изнад неке главније улице. Галама је невероватна, али дућанџије и муштерије ни не обраћају пажњу, навикли. Три ћошка даље, мир и само удаљени хук саобраћаја. Тај крај се зове Асторија и некаква је оаза у тој њујоршкој лудници. Налазим адресу, идемо преко у кафанче.

2004-06 kod debduta

велика

Крајеви града су углавном етнички повезани, мање више већ према томе ко је најјачи од трговаца некретнинама, сваки ће пре свега да продаје земљацима. Овај део Асторије је ваљда тада био јерменски, или јужноамерички. Сам бар је грчки – пили смо узо (прва флаша у другом реду одозго) – али власник је био Пољак, управо недавно откупио од претходног власника, Мексиканца. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Асторија”

Ој, кафано: програмери у Милвокију

О трошку оне фирме од јуче стигнем на програмерску конвенцију у Милвокију. Последњи Вилфест (јер је организатор био Вил Хенцен, а званични назив конвенције је предугачак). Тек је ту било добрих кафана… Година 2003, месец октобар.

Једно вече смо ишли у Шпијунски музеј, који је више кафана и зајебанција на шпијунску технологију из прве половине XX века него што је музеј. Улази се кроз тајна, једва обележена, врата, па се иде кроз некакве ходнике са неким историјским фоткама где мало мало па из ока засветли црвена диода, на улазу траже лозинку (пише на рекламном летку која важи ког дана), око столова неки сандуци од муниције, џакови са песком… више личи на бункер… и слабо је светло. Ниједна фотка одатле није за овде.

Па је било догађања око шанка испод степеништа у самом хотелу, где је главни штос да на неколико места имају по буренце са кикирикијем печеним у љусци, а љуске молим бацати по поду – више им се исплати да то после почисте него да сваки час износе корпе и опет морају и да почисте, а сољено је жестоко па се прода више пива… и тамо је било килаво светло. Јесте да имам фотку како колега свира клавир који смо изгурали из неке споредне просторије, али то је као виц који мора да се објашњава, нема довољно свог контекста. И зато, ово:

AGFA DIGITAL CAMERA Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: програмери у Милвокију”

Ој, кафано: свирци ниоткуда

Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…

Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

AGFA DIGITAL CAMERA

(Има и велика)

Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: свирци ниоткуда”

Valcer sa Saturnom

Misija Cassini je premašila deset godina aktivnosti oko Saturna. Spektakularna je količina informacija koju je sonda obezbedila u misiji istraživanja te planete i njenih satelita. Iako Saturnovi prstenovi nisu jedini u Sunčevom sistemu, jedini su vidljivi prostim optičkim instrumentima i neprekidno golicaju maštu svih znatiželjnika. Pred vama se nalazi zanimljiva montaža fotografija nastalih u dosadašnjem toku misije Cassini.

Reči su suvišne, što je dobro, jer ove slike ostavljaju čoveka bez teksta.

Ој, кафано: Дам

Фотке које најређе објављујем су управо оне за које сам некако имао највише времена. Већ седим, меркам око себе, натенане, у добром расположењу и са фоткалицом при руци. Јер сам у кафани.

Зашто их ретко објављујем? Слепа мрља у мозгу, како ми се чини. Јер, што да не? И није то ни нека хиперпродукција, јер у ствари ретко залазим у кафане. Али зато, кад већ зађем, врло често сам наоружан објективом.

Ово ми је најстарија таква фотка. Можда је требало да је поново преснимим, али нека, нека се забележи каквом сам килавом техником кренуо у преснимавање старих слајдова и негатива. Ту је и велика али није много боља.

dscf14326-2
Година је 1976, имена кафане се не сећам, а налази(ла) се на тргу Дам, у Амстердаму. Холандски се исто није прославио са називима за тргове – дам значи исто што и у енглеском, уставу, а и реч plein (трг) је вероватно изведена од нечег планарног, тј равног. Као да су други језици бољи – наш трг потиче од вашаришта, места где се одржавала пијаца, трговина; други језици имају везе са плацом, тј местом (за пласирање), што се код неких зове плаза, piazza – дакле пијаца, опет трговиште. Енглески назив овог трга, Dam Square, испадне још и најсмешнији, јер реч сквер у ствари значи квадрат, а Дам има у средини обелиск са кружним широким степеништем око себе. Код нас је то исправљено, ми сквером зовемо управо те округле тргове wlEmoticon-smile.png. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дам”