Category: Putovanja

Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija

Nekoliko koraka po crvenoj planeti

Pratite li seriju “Cosmos: A Spacetime Oddysey“? Mala je verovatnoća da ćete u dometu televizije koja može paušalno da se gleda na kablovskim kanalima pronaći išta pametnije i bolje spremljeno. Pričali smo već o toj seriji, nema potrebe da se ponavljamo. Danas opet skrećemo pažnju na sporednu, ali hvale vrednu dimenziju potpunog angažovanja resursa najmodernije zamislive video tehnike u funkciji ilustrovanja priče koju mirne duše možemo nazvati besprekorno ispričanom.

U nedavno emitovanoj, jedanaestoj epizodi pod naslovom “Besmrtnici”, Neil deGrasse Tyson je, ni manje ni više, prošetao pored jednog kratera na Marsu. Pogledajte.

Kapa dole autorima. Kapa dole.

E, a zašto se simpatični voditelj tamo zatekao i o čemu je tada pričao? Moraćete malčice da se potrudite da biste to saznali. Blago onima koji to već znaju.

Zaskočio ga

Stephen Fry i njegov prijatelj Mark Carwardine, zoolog, otišli su u nekakvu šumetinu na Novom Zelandu sa namerom da snime retku vrstu papagaja po imenu kakapo, za kojeg je poznato da je preostalo samo još oko 130 primeraka. Braša kog su sreli se zove Sirroco (?) i bio je druželjubiv prema njima.

Štaviše, veoma druželjubiv.

Nikad ne znaš kad će da te saleti neka nevolja ili zaskoči ugroženi papagaj neletač. Pa mislim, ovaj je baš ugrožen…

Sedam dana u Irskoj

Poznajem ljude koji bi voleli da malo putuju Irskom. Tačnije, u tu grupu spada svako ko se ikada bar malo uputio o životu u toj čudesnoj zemlji. I ja sam među njima. Juče je bio dan sveca-zaštitnika Irske, Svetog Patrika. Šta vredi da slavimo ako nismo u Čikagu; a ja nemam gde u svojoj varoši da popijem pintu Ginisa, najboljeg piva otkad postoji pivo.

Nego, pozabavimo se malo samom Irskom. Ovog puta iz ugla nekog ko ume da priča priče kamerom. Zna se: pružite sliku preko celog monitora, overite da ide HD – i uživajte.

Joj, čoveče… Što sam željan putovanja…

U jednom pravcu (nije za kukavice)

Pazi ovako: bićeš nezadovoljan ishodom današnjeg dana, i to je tako. Ako malo napregneš memoriju, setićeš se da nije prvi put da je tako. Rešenje postoji. Ali, ako se plašiš da će te neko nazvati kukavicom° zato što si otišao preko bare, a postoje oni skloni takvoj kvalifikaciji kukavica, onda postoji način da pokažeš da nisi.

Pobegni preko bezdana, brale.

Dvesta hiljada dobrovoljaca. Velika šteta što smo kao civilizacija nesposobni da udovoljimo svima i pošaljemo ih tamo. A kada bi se svet udružio, to bi već sad bilo moguće.

 

________
° Najzad, nije neki poseban nedostatak biti kukavica i ne treba da se stidiš ako si i ti takav; većina ljudi su kukavice. Samo, ako je zaista tako, molba: nemoj drugima da držiš predavanja.

Izbori

Eh, znam da se rečenice i pozdravi ne započinju uzdahom, ali… Nego, evo me opet nakon pauze i prvi put u ovoj godini. Ne bojte se, neću praviti rekapilutaciju između mog poslednjeg objavljenog i ovog teksta.
Hajde da ubrzamo.

Jeste haotično, ali ipak prepoznajete o čemu se radi.Opšte je mesto da je danas sve “brže”, ljudi traže instant vesti, instant hranu, instant “sve”, a to baš ne biva tako. Evo recimo,   pogledajte koliko smo mi “sporovozno” društvo. A toga sam se setio nedavno, kada sam bio nadomak pruge kojom saobraća moćni TeŽeVe. U stvari, nije me baš – da budem iskren – voz mnogo ni zanimao. Imao sam izbor da odem ili ne odem na kultno mesto savremene nauke – u restoranu CERN-a imate priliku da ručate zajedno sa budućim i živim dobitnicima Nobelove nagrade. A počeo sam od restorana jer mi je još uvek teško da pronađem prave reči u koje bih pretočio utiske koje sam stekao boraveći u poseti CERN-u, obilazeći Veliki hadronski sudarač (LHC), i eksperimente CMS, ATLAS i LHCb. Kad smo već kod brzine, čestice u CERN-u “teraju” se skoro na brzinu svetlosti, a i dalje visi pitanje da li bi nam 299.792.458 m/s bilo dovoljno da nekako “premostimo” ta verovatno dva, dva i po veka zaostatka za razvijenim svetom.

Nastavite sa čitanjem… “Izbori”