Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svet je nekom majka, a nekom maćeha.
Kasno sam saznao… Juče se navršilo 87 godina od rođenja Pavla Vujisića, jednog od najboljih glumaca koje je ovaj benasti narod ikad imao. Tim povodom, prisećamo se jednog pisma u kom objašnjava zašto je odbio nekog novinara koji je zatražio intervju.
Obratite pažnju na stihove pri kraju. To je Pajino delo.
Ne raspravljaj. Ćuti i slušaj.
Ne raspravljaj. Ne možeš pobediti.
Ćut’!
Cecine cice jesu, Obradovićev obraz nije
Bila jednom jedna zemlja u kojoj su fakulteti formirani kao naučni instituti sa studentskim robljem, a ne kao ustanove za obrazovanje. Zašto je tako bilo, duga je i tužna i istinita priča o doktorima nauka koji žiletom isecaju članke iz internih periodika da ih drugi ne bi čitali; prevode knjige pa ih potpisuju kao svoje; javno traže Nobelove nagrade za naučnike koji članak napisali nisu. Novopečeni su diplomci, baza profesora osnovnih i srednjih škola, postajali vremenom sve neobrazovaniji. Stoga nisu mogli da prenose znanje, jer ga nisu imali. Ministarstvo prosvete je, kao i svaka druga birokratija, u svoje redove pažljivo dovodilo samo ubedljivo najsigurnije najnesposobnije, sve dok nije došlo do (željenog) stanja u kome je uverljivo sposobno da čini baš ništa (postojiš, ali svi, pa i ti sam, očekuju od tebe samo jedno veliko baš ništa). No, društvo je siromašilo, ljudi su počeli da žive sve manje pristojno, pa su polako i sami postajali sve više nepristojni.
Nastavite sa čitanjem… “Nepristojnost kao darvinovska neminovnost”
Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći?
Danas se navršava 130 godina od rođenja Franca Kafke (1883 – 1924), jednog od najvećih književnika dvadesetog veka, čoveka koji je razumeo strahotu represije društva nad pojedincem i koji ju je opisao bolje nego što je to ikome drugom uspelo.
U slavu velikog pisca, prisećamo se kraja njegovog najpoznatijeg romana. “Proces” je nedovršeni roman, jedno od Kafkinih dela koja su objavljena zahvaljujući odluci Maksa Broda da ne ispuni amanet svog prijatelja: odbio je da spali Kafkine rukopise, nego ih je objavio.
Nisam sklon podsmevanju niti mislim da je to vrsta humora koja je vredna propagande i pažnje. Međutim, okolnosti pod kojima ovaj snimak dobija smisao se mogu naći i u zoni rasprave o postojanju sudbine. Pazi sad:
Rečju, barem polovina vas će tokom gledanja ovog snimka pomisliti na ono što i jeste bio krajnji ishod ovog manevrisanja. Bio je viđen za to, pa to ti je.
Većina portala prenela je juče vest da je preminuo glumac James Gandolfini. Pošto se većina osvrnula na ozbiljniji deo njegove karijere, s naglaskom na noseću ulogu u seriji “The Sopranos“, hajde da pogledamo kako se snašao u jednoj malo neformalnijoj, ali ništa manje zahtevnoj ulozi…
R.I.P. Tony.
Ponekad su okolnosti jače od naših želja…
…stoga treba stvoriti sopstvene okolnosti, bez obzira na cenu.
Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.
Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.
Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?
Kada pobeđuješ u trci Fića…
…ne raduj se pre linije cilja. Ili barem pritom drži obe ruke na volanu.
Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme 
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?