Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svet je nekom majka, a nekom maćeha.
Dok se Valex oporavlja, kontaktirala nas je Dana. Kaže, nešto mora da se čini, svet joj se okrenuo naglavce!
Suština pasijansa je naglašeno humanistički nastrojena, posebno prema komšinicama, te smo preduzeli mere. Rezultat je pred vama:
Vodili smo računa, i zaista je Valexov metod korišćenja programa Paint za Windows 3.11 postavio stvari na svoje mesto. Dani želimo uspešno kačenje, a Valexu brz oporavak!
Suviše dobro igram šah da bih o njemu pričao. Zato ovaj tekst predstavlja phishing širokog spektra.
Tek ponekada se pojave ljudi koji su bolji od drugih u poslu koji rade. Danas je to posebno teško razaznati: odnosi sa javnošću su dovedeni do savršenstva. I nije slučajno što sportske heroje posebno lepo i lako pamtimo, što možemo čitave timove da nabrojimo bilo kada (evo, recimo, verna ljuba iz cuga, zaustavljena u pranju sudova priča: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić). Nije slučajno jer se ti ljudi skinu u kratke gaće, pa vidimo uživo Čerčilovu ponudu krvi, znoja i suza (sada bezumno spori kadrovi pokazuju kako Mesija tuku po nogama dok se teniseri peškirićaju svakih deset sekundi). Boltov osmeh na stotom metru nam je nezanimljiv – baš kao i Mesijevih pet golova po utakmici – ali grč na Useinovom licu koji ima u poslednjih pedeset od mogućih dvesta metara upijamo bez daha. Pitanje je samo vremena kada će doping i zvanično pobediti, kada će prestati da sportiste bodu i teraju da piške, jer već jesmo oguglali na vesti o nesrećnim ljudima koji u dvadesetoj godini doživljavaju infarkte baveći se sportom.
Danas je puna godina kako je Šef urbi et orbi objavio da ima zdrav razum, te se ne plaši da ga upotrebi. I tako… Amarcord…
Profesor Babović je živeo miran univerzitetski život, u stanu sa veoma pravougaonom kuhinjom, pravim biserom arhitektonske ideje o socrealističkom stanu za značajno pametne. Na (iz sadašnje perspektive bezumno plaćenoj) mašini za računanje i sve ostalo baškario se TeX, epohalni način za standardizovanje pisanja i dizajniranja naučnih radova.
A ja sam, mladi gimnazijalac, primetio na mašini za računanje i sve ostalo svog druga Save, drugi jedan način za… pa recimo kucanje u časovima dokolice. Vilica koja je zveknula o pod te 1993 godine označila je početak jednog tegobnog prijateljstva koje traje i danas.
I šta sad? Um caruje, snaga klade valja, šubara je kvari, sam u nju pada.
Očekujemo da Čak Noris pokaže kako je uspeo da puca iz puške bez metaka. To je još uvek misterija.
Bilo je pitanje dana kad će ovakva informacija osvanuti.
Encyclopædia Britannica je parametar u bibliografskoj istoriji. Prvi put je publikovana u intervalu 1768-1771. kao trotomno izdanje. Već u četvrtom izdanju (1801-1809), narasla je do dvadeset tomova, da bi izdanje iz 2010 izašlo u 32 toma. Počev od 1933. godine, usvojen je princip konstantne revizije – proces u kome se svaka objavljena informacija podvrgava proveri, osvežavanju i korekcijama. Autori članaka za Enciklopediju Britaniku su ugledni stručnjaci u svojim oblastima, a od početka je uveden princip da za to pisanje nema novčane nadoknade: ugled institucije je takav da moralni honorar biva dovoljan.
Prekjuče, 13. marta 2012, New York Times je objavio je ono što smo mogli da naslutimo kao mogući ishod digitalizacije i okrenutosti Internetu: 15. izdanje Enciklopedije Britanike iz 2010. je poslednje koje je odštampano. Enciklopedija se seli u virtuelni svet, po godišnjoj pretplati od 70 dolara. Delimični sadržaji će ostati besplatni, kao što su i sad. Hoće li se online korisnička baza povećati sa sadašnjih pola miliona na više, nakon što postane jasno da je to jedini mogući ishod, ostaje da vidimo.
Nastavite sa čitanjem… “Enciklopedija Britanika – nikad više na papiru”
Citat dana dolazi od čoveka koji je čuo bolje nego što je hteo, video dublje nego što su drugi mogli, a svojata ga nacija kojoj je pripadao samo po poreklu. Čak i danas, u vremenu kad bi ta nacija najzad mogla mu pruži školovanje, ne bi mogla da iskoristi njegov kapacitet i on bi opet otišao u Ameriku.
Da je Edison morao da nađe uglu u plastu sena, bez oklevanja bi navalio, marljivo kao pčela, istražujući jednu po jednu slamku dok ne bi našao objekat svoje potrage… Bio sam tužni svedok takvog načina rada, znajući da bi malo teorije i proračuna moglo da ga poštedi od devedeset procenata napora.
Nikola Tesla
u intervjuu za New York Times, 1931
Prisetićemo se još dve stvari koje je Tesla džentlmenski prećutao. Najpre, Edison nije žuljao sopstvene prste, nego je angažovao druge da to rade za njegov račun. A drugo, mnogo strašnije: Edison je kupovao pametne radnike i dajući im mršavu platu preuzimao njihove ideje i potpisivao ih kao svoje. U nezvaničnim i nikad autentično priznatim svedočenjima, ostalo je zabeleženo mnogo takvih slučajeva i prošlo je toliko vremena da je verovatno nemoguće saznati pravu istinu. A istorija je već napisana, Edison je američki heroj i to niko nije smeo da dira – kako onda, tako i danas. Pravi kreatori ideja nisu smeli da se bune: naljutiti Edisona je značilo završiti karijeru u struci. Ili trpeti kao što je Tesla trpeo.
Jednom ću vam ispričati kako je Žorž Melijes prošao u Americi zbog Tomasa Alve Edisona.
Potrebno je da budete upoznati sa kriminalnim saopštenjem Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije. Ovo je STRAŠNO! Zašto se u Srbiji Ministarstvo prosvete i nauke bavi trgovinskim sporazumom o sprečavanju falsifikata?
Znate koliko je kratka pamet prosečnog konzumenta informacija? Toliko da pri kraju pasusa neće pamtiti šta je pisalo na početku pasusa. Prosečni konzument informacija ne čita da bi saznao ili razmislio o nekoj stvari, nego da bi prekratio vreme. To je savršena podloga za uterivanje reda po kanonu korporacija, a uz upotrebu monopola sile kojim država raspolaže (to jest, kojim bi trebalo da raspolaže u svojstvu monopola).
Sledeći tekst je u celosti preuzet sa drugog sajta, što je po sporazumu ACTA zločinačko delo i ja sam sad lopov i kriminalac i licimur i demon. Istina, ima razlika – promenio sam dve reči koje su bile napisane neispravno (“спроразум”, “Еевропске”). Ali svejedno, jasno je ko je kakav. Ja sam kao ovaj sa slike, jer sam ukrao tekst od Vlade Srbije i ona sad više nema taj tekst jer sam ga ja ukrao i tako to.
– * –
Поводом нетачних информација које су се појавиле у медијима о приступању Србије ACTA споразуму, Министарство просвете и науке, саопштава следеће:
ACTA споразум није био ни предмет разматрања Министарства просвете и науке Републике Србије, нити га је Министарство предложило Влади Републике Србије на усвајање.
При законодавном регулисању појединих области живота и рада, Влада Републике Србије ће као и до сада своје законске предлоге хармонизовати у складу са законодавством Европске уније и примерима најбоље светске праксе.
При томе, Србија није измислила интернет, па ни правила његовог коришћења.
– * –
A sad da razlučimo šta ovde piše, jer poneko bi mogao i da nasedne na slatke reči.
Nastavite sa čitanjem… “ACTA epopeja: đubrad podvila repove”
Suština pasijansa se pridružuje protestu protiv stvaranja globalne internet inkvizicije.
Anti-Counterfeiting Trade Agreement (ACTA) naoko predstavlja samo još jedan multinacionalni dogovor nalik svim onim silnim trgovinskim sporazumima. Štite se prava, robne marke, sprečavaju se falsifikati i poštuju autori.
Sve je to lepo i krasno, ali to nije tako. To je priča za vjeverice.
Nema šta mnogo da se priča. Ključne stvari ćete saznati gledajući ovaj, sada prevedeni, video materijal.
Suštinski momenat je onaj na 4:30 gde se kaže:
Od celog sporazuma korist ima samo mali deo industrije, takozvana “medijska mafija”, kompanije koje se bave medijskim izdavaštvom kao što su RIAA i MPAA, koje već duže vreme pokušavaju da reše “problem interneta” koji preti njihovom zastarelom poslovnom modelu.
Nastavite sa čitanjem… “Šta je to ACTA i zašto je to loša stvar”
Pojavio se kad smo mislili da se neko takav više ne može pojaviti. U danu koji smo upravo ispratili, bilo bi mu 45. Umesto toga, odlučio je da zauvek ostane mlad.
Kurt Donald Cobain je rođen 20. februara 1967. godine, verovatno u nekoj sivoplavoj kišnoj noći američkog severozapada. Rodio se u bojama grandža, tako je i odrastao. Sa gitarom u rukama.
Tako je i završio 5. aprila 1994. Sa pumparicom u rukama.
Sećam se tog dana. Voleo bih da se ne sećam. Nije ni čudo da iz Sijetla dolaze sivi i sjebani ljudi, pa taman da su milioneri. Tamo samo tinejdžeri osećaju mirise, kaže legenda.
Nema to veze, poručuje Nirvana sa omota jedne od najvažnijih ploča poslednje dekade dvadesetog veka.
Možda ste čitali magnum opus Franka Herberta. Ako ste čitali knjige, onda ste sigurno gledali Linčov film. A da li ste znali da je postojao pokušaj i pre toga?
Da li znate ko je Alejandro Jodorowsky? Nisam znao ni ja dok jedan drugar nije poslao link ka članku o jednom propalom projektu. Elem, ovaj Čileanac ukrajinsko-jevrejskog porekla je, koincidentno, juče proslavio svoj 83. rođendan, što je manje bitno za priču. Bitnije je to šta je lik radio u karijeri.
Ček’ malo: po pravilima španskog, ime “Alejandro Jodorowsky” se čita kao “Alehandro Hodorovski”, je l’ tako? Tako je, to smo utvrdili, idemo dalje. Ne, neidemo dalje: čujem u dokumentarcima (koje ćete videti kasnije) da su ga Ameri amerikanizovali i kažu “Džodorovski”. E, pa ja neću da ga zovem tako.
Dakle, Hodorovski je čovek plodne, ali čudne umetničke karijere: reditelj avangardnih filmova, scenarista i pisac, glumac, crtač stripova i slikar, spiritualni guru i šta sve još nije postigao. U umetničkim krugovima je poznat po nekim čudnim filmovima o kojima ne znam ništa, pa ću vas prepustiti Vikipediji i drugim izvorima da istražite dalje sami.
Skoncentrisaću se na konkretnu informaciju koja je i privukla moju pažnju na ovog čoveka: trenutno je u produkciji autobiografski dokumentarni film o životu i radu Hodorovskog. Važan deo te priče će, navodno, činiti i epizoda o neuspeloj produkciji filma “Dina”, po kapitalnom delu Franka Herberta. Evo isečka iz dokumentarca koji još nije objavljen.
Bila je 1974, doba procvata stvaralaštva ideja. Bile su to godine kad je, kao retko kad, došlo do uspešnih susreta između ideja i novca. Pravo na filmsku ekranizaciju “Dine” je bilo otkupljeno – i svašta je bilo moguće.