Na današnji dan pre ne tako mnogo vekova, pala je najpoznatija žrtva napretka u istoriji Inkvizicije…
Giordano Bruno je rođen kao Filippo Bruno 1548. godine u okolini Napulja. Školovan među Augustincima, kao junoša se priklonio Dominikanskom redu, gde se i zamonašio u 24. godini života. U to vreme, pročula se njegova veština pamćenja. Reč je o tome da je razvio specifičnu mnemoničku tehniku koja mu je omogućavala da upamti veliku količinu zapisanog teksta. To ga je čak dovelo pred papu Pija V pred kojim je demonstrirao to znanje.
No, Bruno je imao peh razmišljanja svojom glavom, što je u 16. veku bilo možda čak i opasnije nego u vreme socijalizma. Odmetnuo se iz monaškog života posle jedanaest godina, a nakon što je već počeo da luta i prihvata ideje koje nisu išle pod kapu katoličke crkve. Prvi put je uzet na zub kada je uhvaćen sa nekim prepisima radova Erazma Roterdamskog, koji je bio anatemisan od strane crkve. Poricao je dogme, smatrajući da su religija i filozofija nespojive (ajdeee!). Smatra se autorom panteističke ideje da se sve sastoji od večne supstance, što dalje znači da su bog i priroda jedno te isto.
E, sad tu idu neka objašnjenja tih filozofskih antisholastičkih principa koja zvuče kao da ih je Edvard Kardelj diktirao Stanetu Dolancu kad su obojica bili mrtvi pijani, pa ne umem da raščivijam, a neću tek tako da prepisujem.
Da li su me ka tamanjenju kostura, zombija, svraka, mutiranih gusenica, orka i naravno Zmajeva oterali Spectrumov 
Setićete se događaja
U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.