Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svet je nekom majka, a nekom maćeha.
Na današnji dan, u ovaj sat, pre 26 godina, iliti 1. januara 1986. godine u pet ujutru, Grba je prvi put poljubio ženu svog života.
Obećao sam Jasni da ću ostati pored nje 119 godina, tačnije do 1. januara 2105. Odužilo se, ali planiram da izdržim bar toliko.
Boktemazo, pomislio sam, pa mi nemamo svoju pesmu. A znate li zašto? Prosto, zato što je sva muzika naša.
Za tebe, darling: Mavis Staples, u izdanju koje najviše voliš!
Ponekad čovek pomisli da nešto nije u redu sa ovom tržišnom ekonomijom… Pa i nije. Stalno neki izgovori. Momentalni izgovor je kriza; no, podsetiću vas da smo počeli da se nadimo na svetsku ekonomsku krizu onog trenutka kad smo čuli za tu sintagmu.
Umesto toga, Kina nam je već pokazala da je tržišni kapitalizam promašen; doduše, takođe nam je pokazala da socijalna pravda ne postoji nigde, ali to je druga priča. Imaju najveći suficit na svetu, a zasnovan je na hiperprodukciji koja bi po udžbenicima ekonomije trebalo da vodi u totalnu propast. Umesto propasti, mogu da kupe pola sveta iz tekuće aktive kojom raspolažu.
Pa kad je ekonomski model tako pukao, kad će jednom da pukne i politički model zasnovan na demagoškim sranjima da su političari došli na vlast samo zato da bi služili narodu? Ponekad se pitamo da li je uopšte moguć model koji nije zasnovan na gramzivim tajkunima, korumpiranim političarima, mitomanima i medijima – koje sve redom zabole krivak za zadovoljstvo naroda, nego se bave krajnjom instancom kanalisanja svog (k ozna kako stečenog) bogatstva – modeliranjem sveta po svom nahođenju.
A onda do mene dođe ovaj snimak:
Predaja kraljevine, a? Samo za račun blagostanja naroda? Raduj se, narode butanski, što nemaš srpske političke stranke tamo. Kojom bi metafizičkom zavrzlamom prosečni srpski političar objasnio da tako kod nas ne može, ne bih umeo da pretpostavim. Verujem da bi, po običaju, na kraju ja ispao kriv što sam im uopšte pomenuo.
(Tnx Goran via G+)
Dobro de, nisam baš totalno osiromašio. Samo su mi bile nedostupne neko vreme. Ne mojom krivicom.
Juče u 15:51 primih SMS od svoje banke u kojem me obaveštavaju da su mi iz bezbednosnih razloga izvršili privremenu blokadu platne kartice, te da se za detalje mogu javiti kontakt centru. U 15:52 je počela moja Odiseja s zvanjem pomenutog centra, od čega 
sam odustao negde u večernjim satima jer mi konstantan signal zauzeća nije mnogo pomogao u spoznaji šta se dešava s mojom karticom. Sajt banke je, kao najnoviju vest, imao informaciju od pre pola meseca gde se ponose nekim finansijskim rezultatima (što je i dalje slučaj, 24 sata kasnije).
Kod sebe sam imao dovoljnu količinu keša, što nije dovoljno – šta ako se desi nešto nepredviđeno (shodno pripadnosti ovom polu i hetero opredeljenju nisam mislio na hitne situacije tipa “jao što videh slatke cipelice, ne mogah odoleti”)? Kad sam se izvukao od poslovnih obaveza, većina filijala banke bila je zatvorena. Ona jedina što radi nešto duže, u jednom tržnom centru, imala je red koji se protezao do eksterijera. Ljudi s istom mukom kao i ja…
A sad da vidimo kako se u ovoj državi rešavaju problemi.
Izvinite što ću vam ovim pokvariti dan. Ako više volite da žmurite, nije trebalo ni da se hvatate Suštine pasijansa.
Rečenica koja je ovde stajala pre nego što sam kliknuo na dugme Publish je bila takva da me je sada sramota i da je prepričam. Sreća, ostade mi zrno skrupule.
Prenesi dalje. Reci svima.
A mislio sam da prepričam nešto sasvim drugo, ticalo se još jednog državnog organa i mog skorog ličnog iskustva. Međutim, sad to više nema smisla.
Kada sam polazio u srednju školu, nadao sam se da će biti zaboravljen nadimak koji nisam voleo. Ušao sam u učionicu i seo na jednu stolicu. Veoma brzo, na vratima se pojavilo poznato lice: Gde si, Babke!
Bio je žestok i inteligentan. Nikada nije mogao da se pomiri sa nepravdom. Istina je bila njegova alfa i omega, suština njegovog bića. Njegova otvorenost i dobra volja, koje mnogi mešaju sa naivnošću, bila je zarazna. Upkros svetu u kome živimo, na čast je njegovim roditeljima dobrota kojom su ga naoružali. Bio je strastan. Energija koju je ulagao u svoja interesovanja je bila ogromna. Uvek je tražio najkraći put kao onome što je želeo, po cenu udaranja u zidove. Nije se štedeo.
Jeste, bio je i lenj. Lenjost je, kažu, način na koji se obračunavamo sa obavezama koje ne želimo, ali moramo. Sada je to zaboravljen pojam: lenji ljudi ne postoje, jer decu vaspitavamo da rade samo one stvare koje žele; za sve ostalo tu su SOS telefoni.
Reč “change” na engleskom jeziku ima dva uobičajena značenja: “promena” i “sitan novac”. Mislite na ta dva značenja i zapitajte se koje od njih traži prosjak koji je glavni junak ove priče.
Potrebno je tako malo da biste učinili promenu u životu nekoga do koga vam je stalo. Učinite jedan mali, malecki korak već danas. Biće dovoljno.
Mala beleška o prepisci koju sam vodio ovog popodneva sa provajderom svojih domena.
– * –
Zdravo,
Ja sam vaš nezadovoljni klijent pod brojem XXxx-xx-xx-xx i koji zahteva objašnjenje za nedostupnost email naloga na domenima drgrba.info i praktikum.rs u trajanju koje je upravo premašilo 24 sata.
Tako dug prekid rada mail naloga je apsolutno neprihvatljiv. Šta mislite da preduzmete tim povodom?
Pozdrav,
Dragan Grbić
– * –
Odgovor je stigao odmah:
– * –
Delivery to the following recipient failed permanently:
Technical details of permanent failure:
Google tried to deliver your message, but it was rejected by the recipient domain. We recommend contacting the other email provider for further information about the cause of this error. The error that the other server returned was: 553 553 sorry, relaying denied from your location [xx.xxx.xx.xx] (#5.7.1) (state 14).
– * –
Simpatično rešenje: ne dozvoljavamo vam da nam pošaljete mail sa domena koji mi ne hostujemo. Pošaljite nam mail sa domena koji mi hostujemo… A? Šta? Aha… Šta ćete, život je takav.
Da, mogao sam i telefonom, pa čak i besplatnim. Loopia ima tehničku podršku radnim danima od devet do pet, pod uslovim da nisu negde na pauzi. Međutim, osećam da bih danas premašio norme uljudnog ponašanja, i to čak i po mom sopstvenom kriterijumu uljudnosti, onom koji podrazumeva prostor za škrgutanje zubima.
Da vas priupitam nešto: koliko je potrebno da traje film da bi postao remek-delo?
Kako stoje stvari, dovoljne su četrdeset dve sekunde.
Pozdrav filmadžijama i svima onima koji to žele da postanu.
Dakle, eksperiment proglašavam uspelim. Bilo je svega, veoma primamljivih podmićivanja, prepisivanja, sprdanja, odličnih ideja. Primetio sam nekoliko stvari, pa da ih ovde popišem:
Dakle, možemo zaključiti:
Toliko o eksperimentu. A sada, malo slobodnije o predmetu eksperimenta, i razlozima za eksperiment. Nastavite sa čitanjem… “Ko je on – epilog”
Tačnije, kroz sto miliona godina…
Malo nauke: šta će vam faliti? Pa još malo Debisija da začini sliku.
Ne mogu da se ne zapitam: hoćemo li se upetljati u ove promene? Suviše se vulgarno ophodimo prema materijalnim artefaktima kao što su gradovi i infrastuktura: poželećemo da ih sačuvamo po svaku cenu. A sto miliona godina je sasvim dovoljno vremena da smislimo neko kapitalno sranje koje će sprečiti prirodu da čini po svom.