Category: Sudbine

Svet je nekom majka, a nekom maćeha.

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.

Crtala je đavola na zidu

Amy Jade Winehouse (1983 – 2011)Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.

Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.

Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.

Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.

Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.

Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.

I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…

Laka ti zemlja, sirotice.

P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.

Andy Kaufman: po zanimanju genije

Andy Kaufman (1949 - 1984)Jeste li gledali film Čovek na mesecu Miloša Formana (Man on the Moon, 1999)? Ako niste, šteta. Priča govori o Andyju Kaufmanu, američkom komičaru koji je probio sve barijere u istraživanju poimanja humora, do granice kada se više nije znalo kad je ozbiljan a kad se zajebava. Andy Kaufman je koristio svaku moguću priliku da napravi konačni geg da je to išlo do neslućenih razmera. Primer? Znajući da je terminalno bolestan, napravo je vrhunsku predstavu od sopstvene smrti i to je učinio sa tolikim uspehom da su milioni ljudi apsolutno sigurni u to da je on još uvek živ i negde se krije pod lažnim identitetom. Just kidding

Genijalnost tog čoveka je često osporavana. Po pravilu, osporavali su ga mali ljudi, licemeri nesposobni da proniknu u suštinu Kaufmanove igre. Ništa čudno: te mentalne lezileboviće, Kaufman je posebno voleo da provocira i koristi kao predmet sprdnje. Party smile

Svako je pre ili kasnije dolazio na red. U ovom snimku iz 1980. godine, vidimo kako je to umelo da izgleda kod Davida Lettermana. Dok budete ovo gledali, molim vas da se setite da je The David Letterman Show bio jutarnji program koji je išao direktno u etar. Sarcastic smile

 

Sve, sve, ali to sardonično kolutanje očima…

Ustajte, vi na zemlji kleti

Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…

Na svakog partizana u NOB je dolazilo po pedeset Nemaca i dva svedoka.Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.

Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.

Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…

Nastavite sa čitanjem… “Ustajte, vi na zemlji kleti”

U žiriju su plakali

Svako malo, poneka poplava izbaci nekoga sa ivice sveta i sunce ga obasja. Posreći mu se da pokaže svoj talenat i da svet sazna za novo čudo. Sećate li se Susan Boyle? Paula Pottsa? Isto tako i ovog puta, samo na drugom meridijanu.

Novo lice i glas: mladi Korejac po imenu Sung Bong Čoi. Poslušajte taj glas i zapitajte se šta bi bilo da je boravio u školi umesto što se izdržavao prodajući koještarije po ulici i noćnim klubovima.

 

Plačite, i treba da plačete. Dečko ima ono nešto što nema ime, a što je potrebno za pevanje koje dira u dušu.

(Via)