Tehnologija – Page 26 – Suština pasijansa™

Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)

Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.

Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:

Postoji li mera? Znate li tu meru?

Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.

Ako se primenjena tehnologija smatra željenim artefaktom civilizacijskog napretka, kako to da smo njenim prihvatanjem dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi? Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.

Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?

Nastavite sa čitanjem… “Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)”

Ne čini u životu (sebi i drugima) ono što činiš online (sebi i drugima)

Hajde da ispratimo mali eksperiment: napravljena je video-skica kako bi to bilo kada bi se neko ponašao onako kako se ponaša tipični (da ne kažemo “prosečni”, jer ko voli da je prosečan!) predstavnik vrste Homo Sapiens na fejZbuku.

Aha, šta sad velite?

Postoji li mera? Znate li tu meru? Pozabavićemo se tim pitanjem kroz dan-dva na Suštini pasijansa.

Bosanske piramide u raljama naučnog metoda

Mi, Homo Sapiensi, izgradili smo civilizaciju na temeljima samokorektivnog logičkog sistema nazvanog naučni metod i njegovog izvršnog otelotvorenja – nauke. Popularizacija nauke je zarazila znanjem kompletno čovečanstvo, oslobađajući time pojedinca nepotrebnih strahova i fatamorgana. No, to nije ni približno do kraja završen proces.

Paralelno sa naukom živi pseudonaučni svet, koji nauku fingira, dok se hrani njenim rečnikom i delovima njenih saznanja. U tom svetu postoje vanzemaljci koji su nekada bilo kod nas ili još uvek posećuju Zemlju, homeopatske ili kvantne medicine rešavaju sve probleme, piramide emituju (delom pozitivnu) energiju, regresivna hipnoza otkriva naše prethodne živote, a Zemlja je šuplja. Uopšte govoreći, to je nesalomljivi svet teorija zavere.

Nastavite sa čitanjem… “Bosanske piramide u raljama naučnog metoda”

Volvo špaga

Ajde-de: znamo da ta četvorica – Žan, Klod, Van i Dam – umeju da naprave špagu, te da su tako stekli prolaz za štancovanje četr filma godišnje. Ali trebalo bi računati da nije svaka špaga ista. Ova nije ista ni sa jednom koju je ŽKvD napravio u karijeri.

Nastavite sa čitanjem… “Volvo špaga”

Ako vam radijatori nisu proradili…

Ja živim u državi u kojoj su banane jeftinije od jabuka (valjda zato što ih ima više) i gde je grejanje na struju jeftinije od gasa (valjda zato što je ima više). No, šta ćemo sa onima koji su osuđeni na centralno grejanje? Šta ako grejanje, daleko bilo, ne krene na vreme?

Pa, u tom slučaju slede male kućne čarolije…

Nastavite sa čitanjem… “Ako vam radijatori nisu proradili…”

Ovisnici o padovima

Svog straha od visine se neću rešiti nikad, jer to je neizlečiva stvar. No, na neki perverzan način uživam u ovom. A koliko tek ti ljudi uživaju, pokušavam da dokučim.

Ovo su oblici skakanja koji se nazivaju base jumping (ne znam da li uopšte postoji neki odomaćen prevod) i oni koji to upražnjavaju čine posebnu kategoriju među raznoraznim skakačima. Zajednička je ovisnost o adrenalinu, verovatno.

Stvaranje stvarnosti

Upoznajmo se sa omiljenom disciplinom domaćih lezilebovića

Savremena industrija računarskih igara veoma ozbiljno shvata korisnike svojih proizvoda (što je fin način da se kaže tetoši fanatike koji žive na brzoj hrani i ne izbivaju iz sobe dok mrtvozornici ne proglase smrt). Prigodni forum otvara vrata zainteresovanima davno pre nego što se igra i pojavi; profesionalni igrači specijalnim jezikom (buff, nerf, i slično) nabacuju ideje, kritikuju realizacije i veoma oštro eliminišu svaki znak amaterizma, neozbiljnosti, shvatanja igre kao, kukunama… igre. U tom prostoru, po definiciji operisanom od bilo čega racionalnog, javio se takozvani problem: šta činiti sa virtuelnim likom, u koga je igrač pretočio sve – vreme, novac, zdravlje (život, zapravo) – a koji je dosegao kraj igre?

Kraj igre

Nastavite sa čitanjem… “Stvaranje stvarnosti”

Srbija, labudova pesma

Steve Ballmer, odlazeći izvršni direktor Microsofta, juče je ovacijama dočekan u Vladi Srbije, u koju ga je doveo lično premijer, nakon što ga je, takođe lično, dočekao na aerodromu (a da li je to učinio zbog toga što je Microsoft bogatiji od Srbije, što ima više zaposlenih, što ima više računara, što ima više aviona u vlasništvu ili iz nekog petog razloga, ne bih znao reći). Pogledajmo izveštaj našeg reportera:

Dobro, de… Nije bilo baš ovako, ali verujem da je umnogome ličilo na gornju scenu: Steva se majmunisao, a premijer i ministri su mu tapšali. Ogrnuo se srpskom zastavom, kao Jennifer Lopez svojevremeno, i izrazio žaljenje što nije ranije došao jer je morao tetki da odnese lek novi Windows.

Ko zna šta se zaista dešavalo iza zatvorenih vrata, pogotovo ako je Steve “Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers Developers (Yes!)” Ballmer od nekog saznao šta beše razlog za jedini spontani aplauz na panelu o IT bezbednosti tokom Business dana na ovogodišnjoj, štogod kamerno upriličenoj Sinergiji…

Saznao, ne saznao: umesto pesme, dobićemo verovatno nešto drugo od tog labuda. No, ne brinite – biće zakićen kao da je pevao na uvce.

Цивилизацијска лудајнача

Разлика између лудајначе и гибанице није само у пуњењу. Гибаница је јело, лудајнача је оргија.

Мада, као клинац нисам баш волео лудајначе. Да ли је било прејако за детиња чула, као што је случај и са келерабом и карфиолом у супи? Нисам их волео, сад их волим.

Или сам напросто те среће да моја госпоја кува много боље него моја покојна мати или баба? А она баш и није имала од кога да учи, у кувању је прилично самоука, метод распитивања, завиривања у рецепте (са све гуглањем као дисциплином), и вишегодишње емпиријске изградње одокативне интуиције. Мислим да је кључ у оном емпиријском, на упорном експериментисању и “што да не” приступу.