Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.
Danas počinju Dani ludaje u Kikindi. Kiša će padati samo noćas, što je zgodno – ako već mora da bude kiše.
Neću da vam pričam mnogo: reč je o veselom okupljanju u karnevalskoj atmosferi; jedino doba godine kad građani Kikinde pozitivno polude (inače smo ludi zapravo). Umesto priče, spremio sam vam izbor od oko 120 fotografija iz moje lične arhive Dana ludaje.
Ne, fotke nisu ovde, nego sam ih postavio na Google+. Evo linkova (klikni na sliku ili tekst):
Prisećamo se Stiva Džobsa kroz jedan od najboljih govora koje je ikada održao. Zapravo, jedan od najboljih govora koje sam ikad u životu čuo.
Poslušajte.
Mogli ste da volite ili ne volite Apple, Mac platformu, sve one gadžete. Ja sam od onih koji nikad nisu hteli da prihvate hajp proizvoda kompanije Apple. Ali, barem je u jednom postojao konsenzus svih – i ljubitelja i protivnika: Steve Jobs je bio genije. Imao je nesvakidašnji osećaj za tehnologiju, za tržište, za pravi trenutak i, da se ne nikad ne zaboravi, za vrhunski stil koji je ugradio u proizvode koje je smislio i kojem se niko nikada nije primakao.
…Osam godina. Devet godina. Deset godina. Jedanaest godina.
Moj prvi utisak posle 5. oktobra 2000, nakon što je splasnula euforija, beše neverica činjenicom da je posao stao. Bila je to cena činjenice da se u firmi u kojoj sam ta radio niko nije bavio politikom.
Na današnji dan pre 41 godine, ovaj svet je napustila najbolja bela pevačica bluesa koja se ikada rodila. Janis Joplin je bila najsjajnija zvezda i zato je brzo sagorela…
Imao sam dvanaest godina kad sam čuo ovu pesmu i zauvek se zaljubio u taj glas:
Uh…
Sad sam se setio kako je na jednom koncertu Big Mama Thornton morala da kaže “znate, ipak je ovo moja pesma, a ona mala ju je ukrala”. E, pa to se poklapa sa mojom starom tezom o preotimanju pesme. Sorry, Big Mama: Janis je u ovu pesmu ugradila dušu i bila spremna da sagori svaki put kad je peva.
Uostalom, danas znamo da ona jeste sagorevala dok je pevala.
Kad smo kod preuzimanja pesme… Imate li uopšte ideju koliko ljudi nema blage veze ko je autor ove pesme?
Mnogo. A još veća groteska: Janis nije ni doživela da vidi kako je njena izvedba pesme dospela na prvo mesto top liste…
Uvod ću da zaokružim klasičnim repertoarom. Da je Big Brother & the Holding Company snimio samo ovu jednu numeru, bilo bi dovoljno za svaku antologiju. No, biram underground verziju, jer studijsku već znate, a krajnje je vreme da se odmaknete od lenjir-fonografije.
Eh…
Nastavite sa čitanjem… “Janis Joplin: danas 41 godina kako je otišla”
Pade mi na pamet: kad sam ja bio klinac, nedeljom ujutru sam mogao da biram da li ću da idem u bioskop ili ću da gledam neki dugometražni crtać na televiziji. Ah, slatko detinjstvo.
Danas: surogat nedeljnog prepodneva za vas, jedan solidni film iz Diznijeve produkcije.
Eto, sad znamo kako je Bendžamin Franklin smislio sve ono.
Jedan klasični crtać iz serijala “The Bugs Bunny Show“. Ali, najpre špica.
E, tako… A onda, zna se: Elmer Davež se bori protiv mrava.
I onda šest minuta reklama, pa minut onog sata (da podesimo i mi svoje satove po kućama), pa dnevnik koji izvesti šta su novo smislili Drugovi Tamo Gore.
Jedni će reći da se to ne može razaznati. Drugi će reći “ima tu nešto” čak i kad nema ništa. Treći će odmahnuti rukom: oni su agnostici. Šačica preostalih će krenuti u potragu za činjenicama i neće se obazirati na provokacije onih koji bi hteli da ih vrate u blato.
Ben Goldacre razotkriva lakrdijaše sa graničnih područja nauke, falsifikatore činjenica, osobe koje sprečavaju analizu tvrdnji, pogotovo lažne autoritete i one koji na pitanja umeju da odgovore samo protivpitanjem. Posebno je kivan na farmaceutsku industriju koja koristi svoj položaj za isključivu nameru zgrtanja enormnog bogatstva. Iako je lekar, on troši mnogo vremena objašnjavajući razne činjenice i otkrivajući dokaze o zavaravanju javnosti. U tom pohodu, stigao je i na TED konferenciju; njegovo predavanje je baš juče preporučeno na blogu TED konferencije.
Vredi da pogledate ovo predavanje, jer dr Goldacre udara u centar mete svakom tezom koju iznese. Žao mi je što je ovo predavanje sveže, pa nema titla čak ni na engleskom, a kamoli prevoda; manje verzirani korisnici engleskog jezika će imati problema da razumeju ovaj naglasak, pa još interpretiran nervoznim glasom i brzim govorom. Svejedno: vredno je truda ako iole možete da razumete.
Kanonada!…
Saznadoh tokom pripreme ovog priloga da dr Goldacre vodi i svoj blog po imenu Bad Science, što je isto ime kao i knjiga koju je napisao 2008. godine i koja je bestseler.
Ovo mi je posebno palo kao zicer posle kanonade onih budalastih tvrdnji kako je još Tesla znao da “neutroni, neutrini, bemliga, svejedno” idu brže od svetlosti. Onima koji su se brže-bolje uhvatili ovog neproverenog podatka (kao krunskog dokaza da smo mi Srbi narod nebeski i da nam svi oni belosvetski zlikovci žele nažao) teško pada da to nije istina. I to ne opovrgavaju u ime poštovanja činjenica, bilo prisutnih bilo nepotvrđenih, nego se slepo drže toga da je Tesla rođen tri kilometra od mesta na kom je rođena nečija baba, baba-ujna ili bar strina. Samo spominjanje Tesle izaziva stupor kod tih ljudi: ne dolazi u obzir da se preispita da li je Tesla pričao gluposti, čemu je bio sklon poslednjih tridesetak godina svog života.
Dakako, tvrdnja iz moje poslednje rečenice nije utemeljena na činjenicama. Ali, posle jednog čašćavanja rečima “Tesla je znao”, ja odgovaram sa “a Grba zna još uvek”, pa baš da vidimo dokle ćemo stići u tom napucavanju. Ili nećemo: nemam snage da se prepirem; ljudima je i tako svejedno, pa ne primete razliku.
Boktemazo, nisam ni znao da je još živ. A ne samo da je živ i aktivan, nego i ubada dobitke…
Ima jedna scena u filmu Godfather III: slavi se to što je Michael Corleone kupio dobio viteško zvanje i orden od Vatikana. Među prisutnima je, dakako, i Johnny Fontane, pevač (ili, kako Ameri vole da kažu za takve: crooner) kome je Vito Corleone pomogao više od jedanput u karijeri po metodi “made them an offer they couldn’t refuse“; pride, setite se glave trkačkog konja u krevetu onog producenta u prvom delu, to je taj… Uglavnom, dužan familiji za sve što ima, čuveni pevač se pojavljuje na svim svečanostima i peva za njih… U jednom času u sceni te proslave u trećem filmu, Michael odlazi nekud, a Johnny ga pita:
– Pa dobro, kuda ćeš sad? Taman sam hteo da otpevam tvoju omiljenu pesmu!
A Michael mu kaže:
– Idem u kuhinju, našao sam tamo neke ploče Tonnyja Bennetta…
– * –
Danas sam pročitao da je Tonny Bennett postao najstariji muzičar čiji album je dosegao prvo mesto na Billboardovoj top listi top 200 albuma. Za njega je to prvi put da osvoji prvo mesto – a već mu je 85 godina.
Album Duets II se posrećio matorom keši: reč je o dobrom produkcionom planu za interpretaciju standarda sa mnogim VIP gostima. I, vala, uspelo je: Lady Gaga, k.d. lang, Aretha, Sheryl Crow, Norah Jones, Natalie Cole…. i Amy Winehouse.
I tako čovek, ni kriv ni dužan, ispade najsrećniji lešinar ove godine. Taj duet vas čeka na vrhu jutjub kanala Tonnyja Bennetta. Sticaj okolnosti je hteo da tako ispadne; priznaćete, to je fenomenalan duet.
Ja ću ipak da se pozabavim nečim drugim.
Dva nezavisna događaja na istu temu bila su povod da vam skrenem pažnju na problem i da vas uputim da saznate više.
Najpre je, pre nekoliko dana, drugar žučno reagovao kad je u TV žurnalu “Evronet” video prilog o svetlosnom zagađenju, pa čuo preporuku da građani treba da idu ka jugu ako žele da vide pravo noćno nebo. “Zašto baš ka jugu”, zapitao je on.
A onda, juče sam zatekao prilog na blogu Scotta Kelbyja, čuvenog publiciste i fotografa, čoveka koji je jedan od najjačih evangelista digitalne fotografije na svetu. On sredom daje prostor gostujućim autorima da ispričaju neku svoju priču. Iako ovo ne činim često, sada baš zaslužuje: gost je bio Jim Richardson, fotograf National Geographica. U ovoj priči, Richardson je pričao o svom jednomesečnom putovanju kolima širom SAD u potrazi za posebno uverljivim fotografijama koje dokumentuju svetlosno zagađenje. Trebalo bi da pročitate tu priču.
To nije sve: reportaža koja je poduprta ovom pričom objavljena je u izdanju National Geographica iz novembra 2008 (broj 25 u licencnom izdanju na srpskom jeziku).
Juče sam vam predstavio rad Yanna Arthus-Bertranda, fotografa čiji životni cilj jeste da skrene pažnju sveta na krhkost planete koju nazivamo svojim domom. Mala rekapitulacija dolazi iz njegovog predavanja na konferenciji TED, održanog u februaru 2009, nekoliko meseci pre nego što je film “Home” pušten u slobodnu distribuciju.
Pogledajte to inspirativno predavanje. Nema titlova na srpskom (a ja nemam vremena da prevedem, kao što mi često dođe na pamet da učinim), ali će poslužiti i titl na hrvatskom jeziku… Što me na mah podseti da smo svi mi daleko sličniji nego što to želimo da priznamo.
Čovek je u pravu: odbijamo da poverujemo u ono što već znamo. Na stranu licemerje takvog stava: pravi problem je oličen u drugom citatu s kraja ovog predavanja:
Prekasno je da budemo pesimisti.
Možda ćemo ipak čuti i razumeti na vreme.
(Via)