(Celo poglavlje)
I žurno sam je ispio.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Category: Internet
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Prelistavam majski National Geographic
Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.
Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. 
A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.
A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?
Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”
Društvena igra
Nisam verovao svojim očima i ušima. Ali, ko sam ja pa tek tako paušalno da verujem sebi? Kakvo je ovo ludilo!
Reč je o prvom, kratkom filmu Srđana Karanovića. Srešćete ovde i neka poznata lica 
Komentar je izlišan.
(Tnx Marinko)
Znali svoj posao
Dok se oni tamo batrgaju da utvrde da li je to On ili to nije On, dok drugi peglaju košulje za konferenciju za štampu, a treći su već ispeglali govore ovih drugih, citat dana dolazi od fudbalera čije ime ne znam, a nisam našao za shodno da se raspitam dalje.
Fudbaler saopštava posle utakmice:
Čim smo izašli na teren, znali smo da moramo da damo gol.
Jebote, pa oni su izašli na teren i onda su TO saznali? A šta su znali pre izlaska na teren? Šta su znali kad su počeli da se bave fudbalom? Da li im je možda neko saopštio da je nešto drugo cilj igre? I šta bi to moglo da bude?
Glava 5: Moskva – Srp i Čekić.
(Isečak)
Pa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!
Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.
Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Devalvacija jednog osmeha
Hiperrealizam: dokumentarni film o čoveku sa hiljadarke.
O Arifu Heraliću ste već čitali u članku u kome smo razjasnili ko je Alija Sirotanović, a ko nije Alija Sirotanović. 
Tamo smo samo na čas pomenuli nesrećnu sudbinu tog čoveka.
Danas je moj stari prijatelj Igor poslao zanimljiv link u komentaru ispod tog članka. Dovoljno je zanimljiv da ga podelim sa svima ovde. Pogledajte to pažljivo, traje nepunih petnaest minuta.
Glava 4: Moskva. Kroz bife prema vozu.
(Isečak)
Šta je bilo posle – od restorana do bifea i od bifea do voza – ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takođe, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.
…
– A šta si, Venjička, šta si sve kupio? Strašno nas interesuje!
– Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću vam nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske po dve rublje i šezdeset dve svaka, svega pet i dvadeset četiri. Dalje: dve četvrtine ruske po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da – crveno jako, po rublju i trideset sedam.
Da-da-da, – govorite vi – a sveukupno? Jer to nas strašno interesuje…
– Sad ću vam reći koliko je to ukupno.
– To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopejki – govorim stupajući na peron. Ali, to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.
– Hteo si reći, Venjička, da ne povratiš?
– Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako – sve do devete. A onda, opet prija sendvič.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Glava 3: Moskva. Restoran Kurske stanice.
(Isečak)
…
Nema alkohola! Carice nebeska! Jer ako je verovati anđelima, ovde heres nije potrošen. A sad samo muzika, pa još muzika sa nekakvim pasjim modulacijama. To u stvari peva Ivan Kozlovski, odmah sam ga poznao, odvratnijeg glasa nema. Svi glasovi svih pevača su jednako odvratni, ali su kod svakog odvratni na svoj način. Ali, Ivan kozlovski… “O-o-o, pehara mojih predaka… O-o-o, daj da te se nagledam pri svetlu zvezda-a-a noćnih…” Pa, Ivan Kozlovski… “O-o-o, zašto sam tobom omađi-i-i-jan… Ne odba-a-cuj…”
– Da li ćete nešto naručiti?
– A šta imate – samo muziku?
– Kako “samo muziku”? Imamo bif Stroganov, kolače, vime…
Ponovo se pojavila mučnina.
– A heres?
– Heresa nema.
– Interesantno, vime imate, a heresa nema!
Ostavili su me. Da mi se ne bi suviše gadilo, počeo sam da razgledam luster nad glavom.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Happy Birthday, Mr Zimmerman!
Danas je 70. rođendan Boba Dylana. Napravio je pometnju, izvukao se iz nje, smirio se, pobudalio, isplivao, izazvao gnev, opstao u nameri, zeznuo se, spasao, opet prolupao, našao Boga, izgubio Boga, smirio se… I tako ko zna koliko puta. Alal ti vera, Majstore!
Neću da pišem pamflete. Ionako ih niko ne bi čitao, a ionako će ih danas biti na 999 mesta, počev od ovog. Ili ovog. Ili… Idi, pa traži.
Kako ćemo da obeležimo rođendan Najvećeg Prdonje Rocka? Ima stotinu načina, ali je fora da se nađe samo jedan.
Koliko je to sedam milijardi?
Samo da se prisetimo koliko će nas biti kroz oko pola godine… Čekaj malo: a šta taj broj uopšte znači?
Malo infografike za vas. Nadam se da dovoljno razumete engleski da biste uhvatili sve informacije iz ovog video-klipa iz produkcije National Geographica.
Najviše me je dotakla misao “Nije prostor ono što nam treba, nego je to ravnoteža“.
(Via)