Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Ama, pustite me da bar u naslovu malo lažem.
Ponekad se baš potrefi. To je pogotovo ludo kad si ubeđen da raspolažeš nekim komadom nedostatne opreme, pa njome ne možeš da dostigneš ništa iole ozbiljno. Kad ono, pazi sad.
(Nema veće fotke; ne bi ni bila mnogo veća, uostalom.)
Nastavite sa čitanjem… “Jedna odavno: Ma, to sam ja tako hteo”
Oko može lako da prevari. A tek fotoaparat!…
Stvar je, zapravo, jednostavna. Pogledajte ovu fotografiju.
A ko voli, može da pogleda i veću… Mada ona nije neki uzor detaljnosti, jer je urađena prespora ekspozicija iz ruke sa malim aparatom, pa se to oseti na snimku.
Znate li koje je ovo mesto?
Stara priča o tome kad je vreme fotografisanju, a kad mu vreme nije. Foto-beleška iz vremena kad ovaj turista nije imao resurse protiv sunca u zenitu…
Dobro, de: nije bilo podne. Bilo je već pola jedan.
A sad, spektakl: Grba vadi svoje stare fotke iz naftalina.
Veća fotka je ovde. A sad, da objasnim sve po redu.
Кад ми неко каже џез рок, прво замислим неку гломазну поставу, као што су били “Чејс” или “Крв, зној и сузе” – дакле комплет дувачка линија у којој фале само дувачи стакла, а жицари и ударачи и оргуљаши су више као салата.
Данас су ми натрчали Ештон, Гарднер и Дајк, и то не са својим највећим хитом, који баш и не умем да преведем другачије но као “воскресни метеж” (resurrection му дође и ускрснуће и обнова порушеног, shuffle је и мешање карата и брз рад ногу и још којешта), него са овим.
Не личи баш на оно како смо замишљали џез рок, а? Није (ми) битно, напросто волим кад неко уме да мелодији да овакав штимунг. “Maiden voyage” би било водено крштење, тј прво путовање новог брода, ако се не варам.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav jednom od najznačajnijih i najuticajnijih muzičara svih vremena.
Za svakoga ko je bio u New Orleansu važi da se vratio u ostatak sveta sa vrlo pomešanim osećanjima. Štaviše, mnogi su tvrdili da im je srce ostalo tamo. Kako i ne bi: taj grad i njegove stanovnike teško je definisati, jer lična iskustva govore da je reč o posebnoj dimenziji stvarnosti koja se ne da prepričati. Zato ni muziku koja se tamo svira ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep. Na kraju krajeva, to nije ni bitno, jer građani New Orleansa imaju čudnu naviku – čim počne da pada mrak, hvataju se instrumenata i počinju da se vesele uz najrazličitije vrste muzike koje se mogu zamisliti. Tako slučajni namernik odmah stekne utisak da u New Orleansu svako svira poneki instrument.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Allen Toussaint (1938–2015)”
Apsolutno, neophodno, moralno (mora se!) i pre svega, ovo čitajte četvrtkom popodne, zato.
Kažu da je Mark Twain rekao: “Never try to teach a pig to sing. It wastes your time and annoys the pig.”
Na srpskom: “Никад немој да учиш прасе да пева. Губиш време и нервираш прасе.”
Na ovo me je podsetio moj dugogodišnji poznanik, omiljeni debatni protivnik i sjajan stručnjak svog posla, keder, bimer i novosadista DK, kad smo pre neku godinu pričali o BIMu u fakultetskoj nastavi, a kao odgovor na moje pitanje zašto ga nema na LinkedInu i drugim mestima gde ljudi sa mnogo manje znanja, iskustva, uopšte KVALIFIKACIJA da pričaju o bilo čemu, raspredaju priče i pišu hiljade poruka.
Ja ga poslušao, i lakše mi je…
Suština pasijansa se sa tugom i poštovanjem oprašta od najvećeg čarobnjaka košarke, čoveka koji gradio taj sport u Jugoslaviji, a potom odveo Jugoslaviju na vrh, onih godina kada je to bila viteška igra.
Nema više takve košarke. Nema više takvih ljudi kao što je bio Ranko Žeravica.
Počivaj u miru, legendo.
Kakva su to vremena došla: ni jubileje više ne razaznajemo.
Da baš ne galamimo previše, jer već smo skoro-pa-matori, ali današnji prilog o The Allman Brothers Band je bio prvi posle pethiljadadevetstodevedesetdevetog na Suštini pasijansa.
Umalo da nam promakne.
Eto, tako. Tek da ne bude da vam nismo rekli.
Nema na čemu. 
