Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Da se prisetimo legendarne sekvence: Ljupče progovara, a Pera Trta objašnjava poreklo svog nadimka.
Kombinatski filmovi YU scene nikad nisu bili bolji nego u to vreme… Obratite posebnu pažnju na beskonačno ljigavu muzičku temu u pozadini. Ako se dobro sećam, autor te ljige je Kornelije Kovač. Pa dobro, moralo se od nečeg živeti.
Ovaj online strip je nastao sasvim slučajno. Razvio se neverovatno. Jedan je od najboljih satiričnih dnevnih serijala koje sam ikad video.
Više ne znam kako sam naišao na strip Savage Chickens. Moguće je da sam našao link na nekom eklektičnom portalu ili sam negde našao unakrsnu vezu na sajtovima stripova koje već pratim. Tek – zarazio sam se momentalno.
Doug Savage je zanimljiv mladić koji nije hteo da se pomiri sa monotonim životom kancelarijskog pacova, sve sa migrenama kao glavnim začinom. Jednog dana je u afektu nacrtao karikaturu dva pileta na post-it cedulji – i tako je počelo.
Tako se i nastavilo: najčešće na jednoj, a ponekad na nekoliko nastavljenih cedulja, autor beskompromisno opisuje savremeni svet oko sebe na način čija suptilnost je baš na pilećem nivou. Ta sirovost je očaravajuća: na kraju, kako autor sam kaže, ličnosti su se spontano razvile i postale arhetipovi raznih situacija modernog života. Tu se nalaze originalne ličnosti kao što su Marketing Chicken, Zombie Chicken, Poet Bot i Timmy Tofu, ali i belosvetski poznate face poput Sigmunda Frojda, Čaka Norisa i Mr T.-ja.
Naišao sam na umetničku video egzibiciju koja me je oduvala. Odvojite malo vremena, nećete se pokajati; pomeriće vas u duši bar malčice. A ko zna, možda vas čak i potakne na neko aktivnije razmišljanje.
Kroz istoriju, naše shvatanje i odnos sa životinjama imaju korene u mitovima i legendama. Dosad su ta predanja bila svojstvena kulturama, regijama i plemenima. Jednočasovni film Ashes and Snow i dva kratka “haiku” filma premošćavaju geografske i kulturološke granice, povezujući modernog čoveka sa totemskim životinjama koje dotiču naše biće.
Gregory Colbert je video umetnik i fotograf iz Kanade koji stoji iza projekta Ashes and Snow. Stvaran deset godina tokom dugih putovanja umetnika po svetu, a zatim prikazivan na mnogim mestima, projekat je zamišljen kao neprekidna nomadska prezentacija koja nikad neće stati. Zahvaljujući tom neobičnom konceptu, izložbu je do sada videlo preko deset miliona posetilaca, što je čini najbolje posećenom posebnom umetničkom postavkom u istoriji.
Taj uspeh nije slučajan. Pogledajte ovo:
Ovaj neverovatno lepi i uzbuđujući video isečak je samo delić onog što možete otkriti ako budete prošetali online izložbom na matičnom sajtu. Učinite sebi uslugu: posetite taj sajt.
(Via)
Slobodni penjači, ekstremni penjači, ili kako li se već zovu ti ludaci koji su željni adrenalina i zbog toga stavljaju glavu u torbu, kažu da je Alex Honnold najbolji među njima – on može da se popne i tamo gde drugi ne mogu.
Ovo je teško i da se gleda. Ipak, pogledajte.
(Via)
Ode Delča. Nismo ni znali šta bi sa njim. Bio je bolestan i nije izdržao.
Sva je istina da nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike. Ali je istina i to da sam poštovao njegov rad i taj blesavi, autentični pristup svemu. Delča je živeo rock’n’roll u svemu što je radio i to ga je učinilo vrednim uvažavanja.
Pamtim kao da je juče bilo: dolazim početkom avgusta 1983. sa jednomesečnog puta u polarni krug, a cela nacija peva “Siđi do reke”…
Laka ti zemlja, frajeru. Nadam se da ćeš ostati upamćen. Zaslužio si to.
Beograd će i dalje da spava, dragi moj Delčo. Cela nacija je zaspala.
Baš sam juče ispratio jednu raspravicu na temu hipoteze kako je jedna kompanija nekad tobože bila dobra, a sad je tobože zla – a ono samo čini sve što je u njenom interesu da ugodi sebi… I onda naiđoh na ovu sliku.
Možete vi voleti ili ne voleti statistiku, ona je uvek surova. I uvek prikazuje tačno to što kreator statistike ima nameru da prikaže… Pazi ovo:
U čemu je kvaka sa ovom statistikom?
Vrlo je prosto: najpre, ona dva desno su probijala led socijalnog umrežavanja. A onaj levo je regrutovao prvi ešalon korisnika među nekoličak desetina miliona postojećih korisnika naloga e-pošte u okviru iste kuće. Najzad, i jedna i druga premisa su upotrebljene kao resurs za nalaženje optimalnog načina da se izazove potražnja za servisom.
Simpatično mi je to što su mnogi neštedimice krenuli u uporednu analizu toga šta nudi fejsbuk, a šta gugao+. Pritom neki kanda ne kapiraju da to nisu servisi sa istim vektorom razvoja. Najviše mi se, pak, dopala jedna pomalo idiotska, ali moguće tačna konstatacija da će vrlo uskoro fejsbuk ostati dominantno ženski, a gugao+ dominantno muški medij za druženje. Nisam bio dovoljno strpljiv da pročitam argumente, a URL nisam sačuvao (a da ga sad tražim – neću), pa nemam link za vas. Izgleda da ćete morati da mi verujete na reč.
(Via)
Citat dana dolazi od mog druga i imenjaka:
One death touches us, many deaths is only statistics. What better proof than the ratio of outpour of grief for Amy vs. 85 death teenagers in Norway… If medium is indeed the message, then the news about us is not good news.
Dragan Todorović, književnik
Verovatno će neko poželeti prevod. Ajde-de:
Jedna smrt nas dotiče, mnogo smrti je samo statistika. Ima li za to boljeg dokaza nego ako bismo uporedili izliv tuge za Amy u odnosu na 85 smrti tinejdžera u Norveškoj… Ako ovo zaista nosi neku poruku, tada vesti o nama samima nisu dobre vesti.
Skidam kapu, brate Todo.
(Tnx Toda via fb)
Danas se navršava tačno stotinu godina od otkrivanja jednog od najzanimljivijih arheoloških lokaliteta na svetu. Google je zaboravio da napravi doodle, ali ja ne zaboravljam da pomenem tu činjenicu.
Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.
U dve reči: Maču Pikču nije vukojebina, jer to mesto je previsoko da bi ga pohodili vukovi. To misteriozno i sveto mesto Inka se nalazi u zoni orlovog leta, na visini od 2.350 metara nadmorske visine, na mestu u državi Peru koje se okvirno može nazvati graničnim pojasom između Anda i Amazonije. O veličanstvenosti tog mesta mnogi su pokušali da troše reči; ja ne bih ni da pokušavam, jer znam da ne bih uspeo. Uostalom, čak se i stručnjaci još uvek mačuju svojim hipotezama o pravoj svrsi tog grada Inka.
Prva zabeležena poseta Maču Pikčuu se desila 24. jula 1911. godine. Američki istraživač i lovac na blago po imenu Hiram Bingham popeo se tog dana uz liticu koja se pružala iznad doline niz reku Urubamba, severozapadno od grada Cusco, praćen delom svoje ekipe iz ekspedicije koja je organizovana na univerzitetu Yale. Zatekao se na mestu za koje nisu znali ni konkvistadori: dugo je potrajalo dok Bingham i ekipa nisu shvatili da su našli nešto o čemu nisu ni slutili da postoji…
Neću da vas davim faktografijom: ili ćete sami naći više ako vas zanima ili nećete upamtiti ni ovoliko ukoliko vas ne interesuje. Završiću samo sa dva podatka: UNESCO je 1983. obeležio Maču Pikču kao lokalitet svetskog nasleđa; a kada je populacija na Internetu pozvana da glasa o sedam svetskih čuda novog veka, ovaj lokalitet je ušao u konačnu listu.
Setićete se i sami: ova sekvenca je jako doprinela, možda i direktno dovela do toga da Marylin Monroe postane jedna od najvećih ikona u istoriji kinematografije.
A šta reći…
Ah, da – hajde da dodamo još jednu činjenicu u kompendijum beskorisnog znanja: ova scena pripada filmu The Seven Year Itch (1955). Reditelj filma je bio Billy Wilder, kralj zlatnog doba Holivuda.
Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.
