Category: Ključne numere

Podsećamo se najboljeg nasleđa popularne muzike.

The light was yellow, sir!

Da li se sećate šta se desilo kada je Elwood Blues izrekao tu rečenicu policajcu nakon što je prešao raskrsnicu na crveno u filmu “Blues Brothers” (1980)? Nastupila je jurnjava po tržnom centru veoma vredna sećanja.

A onda su neki ludaci rekonstruisali celi scenu – LEGO kockicama. Pa’j sad:

Nastavite sa čitanjem… “The light was yellow, sir!”

Врати ми се у мислима

Италијане и Французе нисмо нешто варили. Много су шлагерашили, мало рокали… кад су Томажа Домицеља питали за протестну музику по Европи, рекао је “то је читава једна проституција постала откако су то почели да раде и Французи и Италијани”.

Још мање смо их варили јер од оног Сан Рема није могло да се чује ништа друго. Простор на тевеу и радију је био ограничен, па ако се нешто повећа нешто друго мора да се смањи. Тек месец-два након Сан Рема би почеле да се чешће појављују рокерске ствари на радију и мимо оних неколико сати што су их држали Никола и Никола.

И онда се мимо свих тих Ћелентана и Адамоа и Ђиљола и иних појави овај момак, уз Формулу три…

Лучо Батисти је био, већ на прву лопту, звер из оба зоолошка врта. Пицнут и лицнут тачно за срцедрапатељску канцоњерску лигу, а опет са жестоким рокерским, скоро симфонијским аранжманом и гласом (мада… , и композицијама које су бар пет дана хода далеко од Сан Рема. На ову песму сам се залепио начисто и наслепо, апсолутно немајући појма о томе шта је то Лучо Батисти и да ли се маже на лебац или сипа у трактор.. све док нисам накупио хиљаду сати стажа на интернету, па се једном сетио да га потражим. Нашао сам га још на почившем Напстеру, док је још био, дакле поткрај прошлог века. Тј нашао сам музику, фактографија ми није падала на ум. Пуштао сам ово себи кад би ми се падало у севдах. Nastavite sa čitanjem… “Врати ми се у мислима”

Sklonište od oluje (ponedeljkom)

’Twas in another lifetime, one of toil and blood
When blackness was a virtue and the road was full of mud

Ovaj ponedeljak je običan, kao i svaki drugi. Možda da mu damo dodatni plus zbog toplog vremena. Ali, aj’ da ne pravimo sveЦko pitanje od toga. Nekome i mnogo manja uživanja čine dan. Pazi ovog.

Nastavite sa čitanjem… “Sklonište od oluje (ponedeljkom)”

Nema potrebe da žurimo (bonus muzika za predveče, kao da je veče manje važno od popodneva)

Hey you out there in the cold
Getting lonely getting old
Can you feel me?
Hey you standing in the aisles
With itchy feet and fading smiles
Can you feel me?

Subota, lagan dan, samuraji se razbežali kojekuda… Hajde da večeras samo slušamo muziku i ništa veliko ne pametujemo. Mada…

Nastavite sa čitanjem… “Nema potrebe da žurimo (bonus muzika za predveče, kao da je veče manje važno od popodneva)”

Још спојених судова: Бисера

Није први пут да ме Грба изокола претекне… мада се већ две недеље каним да напишем ово, опет је он испалио наслов са текстом из мог будућег чланка и пре него што сам га написао. Начело истовремености смо већ обрадили, или ћемо га једном бити обрадили, шта прво наиђе (да, Даглас Адамс је у праву – није проблем у времеплову него у глаголским временима).

Те седамдесеттреће су се испонадогађале бројне важне ствари, мерено мноме, а и цео онај велики рокерски талас је некако већ почињао да хучи и бучи и проћи ће још цела година док се не разиђе у диско пену. Код нас се водила битка за Студио Бе. Властодршци са Првог програма радио Београда (ови са другог и трећег и двеста двојке се нису много питали) су богорадили свашта о дуплирању капацитета, неозбиљности, вашарском приступу и тако даље. Студио Бе, тада млада самоуправна станица намерена да испомера ствари и докаже да радио може сам да се издржава од реклама (са којима су, вала, имали и мере и духа, импровизовали су их у углавном у трку), је након само годину дана у етру почела да се шири. Не знам тачно које године су покренули други програм, кад телевизију, само се сећам да су званичном радију феноменално показали у ком ћошку да клечи по питању емитовања озбиљне музике, кад су отворили и трећи канал који је само то емитовао бар осам сати дневно – мнооого више него ови државни. У ствари не знам ни кад су почели да издају плоче, мислио сам тек седамдесетчетврте, међутим…

Овај сингл је био права мала револуција за то време. Звучао је скроз шлагерски а опет нимало шлагерски. Није било ревијског оркестра него је свирала, у пуном саставу (без Златка, дакако, он не свира) Корни група. Бата Ковач је, изгледа, вазда муку мучио да скрпи довољно пара за уредан и угодан рад групе, па овакви излети нису били реткост. Сличне ствари су радили и касније; мајсторима компликованог подземног звука није било мрско да одсвирају нешто певљиво – занат је занат је занат. Nastavite sa čitanjem… “Још спојених судова: Бисера”

Дан кад ми се отворило, свих 20:45

Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.

Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.

Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.

“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”

Даждевна лаждевна

Ако нисте разумели наслов, одлично, није ни требало. То је препев наслова песме за данас, и има смисла таман колико и оригинал. Текст, уосталом, није ни био превише битан (дакле, ниједном нисам разумео шта он то пева).

А певао је то Марко, болан, тј Марк Болан док је још изводио народне песме неког свог измишљеног народа. Звучало је то овако.

Да не бих измишљао народ док слушам, увртео сам себи у главу да су ово хобитске баладе, а ко мисли да није тако имао би пуну слободу да покуша да то и докаже. Ово је у мојој глави био онај прави андрграунд, музика откачена из пробраног низа шаблона, где би сваки нормалан продуцент (а и тада је било таквих) за бар десет ствари рекао “не ради се то тако”. Нормални, међутим, не мењају свет.

Nastavite sa čitanjem… “Даждевна лаждевна”