Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Obrada u 13 – manja Vera

U svetlu činjenice da sledeću obradu u 13, jel’ te, nećemo dočekati, danas se podsećamo benda čije je gašenje definitivno spustilo zavesu na ipak, na svoj način, slavnu rok eru glamuroznih osamdesetih.

Faith No More je bezuslovno najbolji rok bend osamdesetih po broju odličnih, homegenih, albuma, prepunih sjajnih bisera koji pažljivom slušaocu znače više od izvikanih hitova. No, pošto smo ovde radi obrada, recimo da je Faith No More na svojim zvaničnim albumima imao obrada komada tri. Ovde ću pustiti dve, pošto je treća em loša, em toliko poznata da više slabo ko i zna da je u pitanju obrada (mislim na I’m Easy, pa ko hoće neka gugla). Ma nek’ ide život. Pustiću i jednu van albuma…

Prvo puštam Midnight Cowboy. Faith No More temama pesama, glasom Mikea Patona i uvek rifovski, ambijetalno nastrojenim gitaristima, ispunjava, zagušuje prostor, ozvučava teskobu svakodnevnog života. Zato tema iz filma o realnosti američkog sna u punom kapacitetu njima leže kao guza na nošu:

Nastavite sa čitanjem… “Obrada u 13 – manja Vera”

Dete četvrtka

I tako, tražeći pesmu sa četvrtkom u naslovu, naiđem na pesmu koja mi je uvek nekako bila ispod radara – kao i ceo album ‘Hours…‘ (1999), jer bio je to prvi album Davida Bowiea posle više od dvadeset godina čiji izlazak nisam propratio kako dolikuje. Šta ćete, bila je to blesava godina u kojoj me je država počastila učešćem u ratu, kao da sam bio željan toga.

Za to vreme, Bowie je čak i u video-minijaturama pokazivao koliko je talentovan glumac. Sve se zgusnulo kao retko kad.


Nastavite sa čitanjem… “Dete četvrtka”

Reciklirani orkestar

“Svet nam šalje smeće. Mi mu vraćamo muziku.”

Ovo su reči čoveka po imenu Favio Chavez. Mogao bih da upotrebim banalni opis “entuzijasta”, ali me je sramota. Pogledajte o čemu je reč.

Ostajem šokiran i pomalo posramljen pred snagom volje tih ljudi da iz jada u kom žive izrode lepotu. Nemam ništa više što bih mogao da kažem.

Ko ne voli ponedeljak?

I kao što rekoh: ja sam se sa ponedeljkom pomirio, ima petnaestak godina…

Pesma koju danas slušamo predstavlja početak malog eksperimenta čije obrise ćete prepoznati sutra ili prekosutra.

No, bilo je neumitno da dođe na red i ova: posle nedavno premotane pesme Rat Trap, koja je najznačajnija u karijeri grupe The Boomtown Rats zato što je dokazala da to nije one hit wonder, nego im je mesto na velikoj sceni, red je da se prisetimo i njihovog najvećeg hita.

Nastavite sa čitanjem… “Ko ne voli ponedeljak?”

Čole i Bole

Kao muziku za popodne, do sada smo uvek birali po jednu numeru. Ovog puta, ovoliko je falilo, ama o-v-o-l-i-k-o, da pustim ceo koncert. Prvo da čujete nešto, pa ću vam objasniti. A na kraju sledi i link…

Ovo slobodno prihvatite samo kao trejler. Chuck Berry i Bo Didley zajedno na sceni? Pa šta biste više? Slobodno pojačajte i uživajte.

Nastavite sa čitanjem… “Čole i Bole”

Obrada u 13 – Svadba!

Pre ili kasnije dođe trenutak, na prosečnoj svadbi u Srbalja, kada se igra kolo…

Uz dužno poštovanje prema imenu i delu pok. Lale Kovačeva, ipak je Miša Krstić ultimativni jazz gospodar srpske narodne tradicije. Mišin smisao za ironiju je ubitačan, kao da živi u Londonu, a ne u drugu dvojke. U tom smislu danas slušamo njegovu obradu (izvođenje?) Užičkog kola, kome, dakako & nažalost, ovde ne treba predstavljanje:

Pet zvezdica! Smile