Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Nastavljamo plovidbu middle of the road muzikom sedamdesetih. U inat filozofima i šiljokuranima koji šalju drugačije poruke svetu. Ovo nije godina mačke, ali ko te pita: fenomenalna numera Ala Stewarta ostaje za sva vremena.
Kako vam se čini živa verzija?
Prva polovina sedamdesetih je bila čarobna za ljubitelje gitarskog zvuka. Svi oni koji su imali da kažu štogod pametno svirajući gitaru mogli su da prođu. A oni koji su stvarali poseban kvalitet aftamacki su išli na vrh. Jedan od takvih je bio Peter Frampton. Njegovi rani albumi, prosto rečeno, predstavljaju remek-dela. A živi album Frampton Comes Alive! (1976) jedna je od najboljih živih ploča rock muzike uopšte. Ključna numera sa tog albuma je “Do You Feel Like We Do“; izvedba koju ovde donosim nije ista (ova je za četiri minuta kraća), ali će vam biti dovoljna da ukapirate šta se tu dešavalo.
Danas slušamo jednu od najvrednijih middle of the road country-rock balada ranih sedamdesetih. Bob Seger je bio uspešan hitmaker tih godina, a autobiografska ispovest o miljama na drumu je pretvorena u ovu besprekornu pesmu.
Može o pesmi da se priča mnogo, ali većina važnih stvari je već pomenuta na Vikipediji, pa vašoj pažnji preporučujem to štivo.
A verziju od Metallice ću da vam prepustim obaška. Nisam je se ni setio kad sam krenuo da kačim ovu pesmu. Naaah…
Sledećih nekoliko dana, bavićemo se nekim dragim melodijama iz sedamdesetih.
Koliko volim Steely Dan, to znaju svi moji prijatelji. A kako mi je upravo palo na pamet da bi naslov i tekst ove pesme mogli da se apliciraju kao ilustracija u današnji politički život Srbije, to mi uopšte nije jasno.
Evo, pa čitaj. Eh, Geršvine, Geršvine…
Nisam obožavalac, niti se bavim žanrom – za heavy metal, na Suštini pasijansa je zadužen Miloš, čiji izveštaj sa sinoćnjeg koncerta Metallice ste verovatno već pročitali. Međutim, ja nisam ni ostrašćeni navijač koji pljuje po onome što nije njegova mentalna prćija. Trideset pet godina intenzivnog slušanja muzike me je naučilo da stvari postavljam na svoje mesto onako kako zaslužuju. Metallica zaslužuje barem pažnju i uvažavanje – ne manje od toga.
Danas slušamo jednu od klasičnih bajki kakve Metallica ima običaj da priča.
Jugo u tom spotu je prosti bonus koji čini prilog istoriji automobilske industrije. Ako ste ikad proveli duže od 60 sekundi na zadnjem sedištu Juga po sunčanom danu, onda izvesno znate o čemu pričam.
Kako mogu biti nacionalist, ja sam bio prvak sveta! (Mate Parlov)
Metallica je bend koji se bavi podvrstom pop muzike piktoresknog naziva heavy metal. Ovo je kondenzovana definicija koja Metallicu smešta u njeno prirodno stanište i postavlja granice očekivanjima. Pop muzika jeste forma zabave, kao cirkus ili fudbalska utakmica. Njen cilj je da maksimalno približi koncertno izvođenje obliku u kojoj se publici predstavila na nosaču zvuka, jer je upravo tačna reprodukcija ono što publika očekuje, pošto je to preslušala, to joj se sviđa i to želi ponovo i ponovo da čuje. Heavy metal, kao podvrsta popa, uzima tvrđu formu i kroz muziku i kroz teme kojima se bavi, čime može da zavara kako nudi više od popa po definiciji (ekstreman primer je bend Queensryche, koji su čak ponekad zvali intelektualni heavy metal).
Samo nam milost može pomoći, mada nema milosti za one koji žele da i dalje dangube politikom. Danas slušamo čudnu i fenomenalnu numeru “Mercy’s Hand” koju je Eric Burdon snimio da zatvori svoj živi album “Athens Traffice Live“; naime, on ima manir da svoje žive albume poklopi nekim iznenađenjem poput ovog.
Čudna, čudna stvar. Dobro spakovana i maestralno izvedena. Sve sa električnom violinom koja kao da je iz pakla doneta… Vašoj pažnji preporučujem ceo ovaj album. Meni mnogo znači jer me podseća na onaj furiozni koncert u Domu sindikata 2006. godine…
Dijalog je deo muzike i ljudi to osećaju.
Herbi Henkok (Herbie Hancock)
Posle tehničkih peripetija, evo i odocnelog teksta koji je trebalo da bude objavljen 30. aprila 2012. godine, kada se prvi put obeležava međunarodni dan džeza. Tada je ovaj post i napisan, ali nije mogao da bude objavljen. Znate već, Marfi nikada ne spava.
Ipak, zgodno se namestilo, s obzirom na to da se već neko vreme pripremam da ovde započnem “feljton” o džezu, odnosno istoriji džeza. I evo, uprkos visprenoj opasci i tačnoj konstataciji domaćina ovog mesta, Znam da ti je vreme najskuplji resurs, potrudiću se da ovaj ambiciozni komad odsviram kako treba, uz, naravno, podrazumevano sinkopiranje i improvizaciju. Uz priznanje da sam kao dečak pohađao muzičku školu u Somboru i učio da sviram trubu (podstaknut Gilespijevim muziciranjem, a ne razumevajući značaj časova solfeđa, zbog čega i danas žalim) pozivam vas na zanimljivo muzičko putovanje, bez obzira na to da li vam je džez blizak ili ne.
Meni se dopala konstatacija, ustvari iskreno u to verujem, da je džez snaga pozitivnih društvenih promena u čitavoj svojoj istoriji. Od svojih ropskih korena džez je moćan glas protiv bilo koje vrste ugnjetavanja, a danas je prisutan u svim kulturama. Sasvim dovoljan razlog da Unesko proglasi 30. april za Međunarodni dan džeza.
Nastaviće se…
Danas slušamo jednu obradu koja je izvedena u čast Adama Yaucha, nedavno preminulog basiste grupe Beastie Boys. Ova pesma je izvedena u petak, 4. maja ove godine, na koncertu grupe Coldplay na pozornici arene Hollywood Bowl.
Fantastična verzija! Ovo nas podseća: odlika velikih pesama je ta da je moguće napraviti obrade u hiljadu stilova, a one će i dalje ostati remek-delo.
Numera koju biram za danas popodne je veoma primerena današnjem danu.
Ako ne verujete, proverite.