Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Google u slavu Fredija

Dobar dan da se setimo najboljeg pevača kojeg je rock’n’roll ikada imao.

Freddie Mercury, pevač grupe Queen i, izvesno, jedna od najharizmatičnijih ličnosti u kompletnoj istoriji rock provenijencije, rođen je na današnji dan 1946. godine, pre tačno 65 godina. U to ime, Google je napravio doodle koji je flash spot.

Google obeležava 65. rođendan Fredija Merkjurija

Samo kliknite na današnju sliku na naslovnoj stranici za Google upite; ako ovo čitate posle 5. septembra 2011 (po US vremenu, dakle nakon 9 ujutru 6. septembra), potražite taj doodle u matičnoj kolekciji.

Prvi klik pokreće animirani spot Don’t Stop Me Now. Deder, da se prisetimo velikog hita; zavređuje tri i po minuta pažnje.

Ako na Google stranici ponovo kliknete na spot koji svira, bićete prebačeni na upit o Frediju.

Ovaj slučaj je odredio šta će danas biti fotografija dana. Malo ću da vas draškam svojim primerkom ulaznice za koncert grupe Queen na Népstadionu u leto 1986. godine. Ne samo da sam bio jedan od 100.000 prisutnih na tom koncertu, nego sam jedva ostao živ u “kazanu”. Eh, onda se to moglo; danas sam više nego duplo stariji…

Ali, upadoh u digresiju…

Freddie je otišao 24. novembra 1991. Bio je žrtva svog načina života: nije bilo rešenja za tu paku bolest onda kao što je nema ni sada. Ostaće upamćeno da je od zvaničnog saopštenja, u kome  je Freddie objavio da boluje od AIDS-a, do časa smrti prošlo jedva nešto preko 24 sata. Ostaće zabeleženo i to da su ga lešinarili rođeni prijatelji iz benda. Ali, to je neka druga priča.

Kanada povukla zabranu za “Money for Nothing”

E, svašta… Baš svašta. Dokle dopire licemerje jednog društva, da mi je znati. Ne pere ih ni to što su obrnuli čunak. Mada, nisu oni Srbiji ni do kolena u tom sportu…

Maločas pročitah na blogu NME: Savet za standarde u emitovanju u Kanadi (CBSC), glavni cenzorski organ te države, juče je odbacio zabranu sa javnog emitovanja pesme Money for Nothing grupe Dire Straits, jedne od ključnih numera romantičnog vremena rocka, iz doba kad je vazduh bio čist, seks prljav, a MTV avangardno mesto. Boktemazo, pa čak je i spot bitan u istoriji: to je prvi hibridni muzički spot čiji animirani deo je kompletno renderovan na računaru. Da se prisetimo…

Uva muva…

A zašto su uopšte udarili rampu? Zato što je neki mamlaz iz Donje Pripizdine na Nju Faundlendu čuo tu pesmu na radiju (koji verovatno, teoretski pokriva populaciju od 5.950 stanovnika) i u njoj prepoznao da se triput pominje reč faggot, tj. termin that little faggot (žargonski izraz sa značenjem “taj pederčić”). E, onda se taj puritanac požalio, a Kanada voli da pokazuje kako je demokratična i kako se brine o osećanjima svih svojih građana. I tako, brže-bolje zabraniše pesmu, na pravdi Boga.

Utisak koji je izazvan verovatno ne treba prepričavati: blamaža je bila vrhunska. Na stranu sarkazam: još od te 1985, kad je objavljen album Brothers in Arms, postoji radijska verzija numere Money for Nothing sa autocenzurisanim tekstom, baš u anticipaciji ovakvih slučajeva. Ali svejedno: ovde je rampa bila brža od pameti, a birokratsko načelo o zaštiti građanskog morala brže od kritičkog razmišljanja.

Neće to stati: tek je počelo.

Nastavite sa čitanjem… “Kanada povukla zabranu za “Money for Nothing””

Dečija slikovnica po legendarnoj pesmi

Jeste da je u penziji, jeste da se svi pitamo hoće li se ikad ponovo obreti u studiju i na sceni, jeste i to da nam nije ostao dužan ništa, ali David Bowie ne prestaje da iznenađuje čak ni kada neko drugi učini nešto u njegovo ime…

Ground control to Major Tom… Ne znam da li volite muziku i pojavu Davida Bowiea, ali kako god bilo, siguran sam da niste imuni na Space Oddity, jednu od ključnih numera iz vremena space rock ere. Deder da je čujemo, pa ću tek onda da vam ispričam glavnu stvar…

(aj’ klikni ovde – najbolja verzija spota na jutjubu ne može da se ugradi na spoljne stranice)

Trideset pet godina slušam ovu pesmu i uvek se naježim, makar na časak, na stihu your circuit’s dead, there’s something wrong… Moguće da je to zbog onog oštrog tona gitare preko reči circuit…

Space Oddity kao slikovnica za decu? Ljudi, je li to moguće?...Elem, ova pesma, jedna od ključnih u rock muzici, nedavno je preinačena u koncept slikovnice za decu! A da bi stvar bila luđa, PDF možete preuzeti besplatno!

No, ajmo redom.

Sve je krenulo kad se na blogu vesti časopisa New Musical Express, u koji redovno zavirujem, pojavila informacija o tome kako će numera Space Oddity biti pretvorena u knjigu za decu. Klik po klik, zateknem se na sajtu autora koncepta: Andrew Kolb je dizajner koji nalazi inspiraciju u muzici koju voli. Space Oddity odavno doživljava u slikama (hm – a ko tako ne čini?) i osetio je potrebu da uzvrati kreacijom. Koncept je već pretvoren u delo, ali ono zasad ne postoji na papiru.

Međutim, iznenađenjima nema kraja: slikovnica je besplatno dostupna kao PDF koji možete preuzeti linkom sa stranice na sajtu autora. PDF je velik 13,2 MB i vredi svaki preneti bajt!

[EDIT: Nije više, nažalost.]

A hoće li se slikovnica pojaviti i na papiru, nejasno je u ovom času.

Check ignition and may God's love be with you...

Uzgred: ne propustite da pročitate impresum knjige: dobro ćete se nasmejati. Winking smile

Ah, da: koristim priliku da vas uputim na još nešto… Obavezno pročitajte otvoreno pismo Davidu Bowieu pod naslovom Please Don’t Retire. Rado bih se potpisao ispod svakog slova tog pisma.

(Via)

Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…

Lagan dan, opuštencija prvi put posle ko zna koliko vremena, čak i dremka na Suštini pasijansa. Vreme je za malo muzike, a?

U potpuno opuštenom maniru, rad sam da podelim sa vama nekoliko numera. Jedino im je zajedničko to što su do mene došle kao preporuke prijatelja u čiji muzički sud verujem, čak i ako nam se ukusi ne slažu u potpunosti.

Prva numera je neverovatna živo odsvirana krljačina kakvu odavno nisam čuo: kanadski acid-folk grupa Lee Harvey Osmond je ekipa vredna pažnje. Ako volite ovakvu muziku, predlažem da malo pročačkate fonografije članova grupe; mogli biste se veoma iznenaditi. Preporuka starog lisca, Žikice Simića, putem fejsbuka.

 

Auh!…

Nastavite sa čitanjem… “Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…”

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.

Kako zvuče moderni horovi

Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.

Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.

 

Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.

Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. Just kidding Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.

 

E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!

Nastavite sa čitanjem… “Kako zvuče moderni horovi”

In memoriam: Milan Delčić

Ode Delča. Nismo ni znali šta bi sa njim. Bio je bolestan i nije izdržao.

Sva je istina da nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike. Ali je istina i to da sam poštovao njegov rad i taj blesavi, autentični pristup svemu. Delča je živeo rock’n’roll u svemu što je radio i to ga je učinilo vrednim uvažavanja.

Pamtim kao da je juče bilo: dolazim početkom avgusta 1983. sa jednomesečnog puta u polarni krug, a cela nacija peva “Siđi do reke”…

 

Laka ti zemlja, frajeru. Nadam se da ćeš ostati upamćen. Zaslužio si to.

 

Beograd će i dalje da spava, dragi moj Delčo. Cela nacija je zaspala.

Crtala je đavola na zidu

Amy Jade Winehouse (1983 – 2011)Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.

Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.

Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.

Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.

Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.

Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.

I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…

Laka ti zemlja, sirotice.

P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.

500

A, šta reći? 500 priloga za 111 dana. Četr i po na dan.

Petsto? Suncetižarenoebem!

Pa dobro, nije to nešto strašno puno, ali implicira da bi za 1111 dana objavljivanja trebalo da imam 5005 priloga, zar ne? Stavio sam podsetnik u kalendar za 7. april 2014. godine, da proverim kako stoji stvar. Moraćete da se strpite do tada da biste videli izveštaj.

A nekako se mislim, teško da će ikad biti udobnije nego što je sad.

Pa toliko blog postova nije ni Kardelj napisao...

Vreme je i za prikladnu muzičku zavesu: The Hooters – 500 Miles.

 

Aj’ pa živeli!