Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sećate li se knjiga? Nekad smo ih voleli zbog zrnca mudrosti koje su ponekad sadržale.
Ohrabrih se iznenada, ne oklevah više tada:
“Gospodine il’ gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nežno baš kucate,
Tiho, kao da morate, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo” – Tu se vrata otvoriše –
Mrak je tamo, ništa više.
(nastaviće se)
Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikada pre osećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
“Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više.”
(nastaviće se)
Ah, da, još se sećam jasno, u decembru beše kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu piše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od devojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.
(nastaviće se)
I opet dve nedelje odlaganja. Više i ne pokušavam da se pravdam. Nego može i gore, pa bolje da ćutim…
Već sam pominjao muku sa čitanjem “onog što ne moram”, u šta ubrajam i NG: često mi se nakupi špil nedočitanih brojeva, pa ih smoždim u jednom danu ili, prosto, omašim. Sad kad sam dao sebi u tal da prelistavam svaki broj za račun Suštine pasijansa, moram da pročitam ili makar dobro pretresem sve članke. A pravi trik i jeste u tome da zabodem nos u broj: jednom kad to učinim, nemam problema sa daljim čitanjem.
Problem je, pak, i sa ometanjem. Volim da ova prelistavanja činim u miru. Ako se zalomi neka gomila sitnih prekidanja, kao što to često biva, koncentracija mi se pogubi i tada uglavnom odustanem. A kasni noćni sati… Uh: ovo pišem negde iza ponoći, uoči dana kad će ovaj prilog biti objavljen dok sam ja na putu. Eto, i tako mora da bude ponekad; a ako vam kažem da sam počinjao sa pisanjem triput u toku dana, pa zastajao?… Eh, bilo je baš tako.
Samo trenutak, da dohvatim šolju jakog čaja od mente, stavim slušalice na uši i pustim Radio Paradise (opa bato: Bob Dylan – Simple Twist of Fate). Možemo da krenemo.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam oktobarski National Geographic”
Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, neko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao – zakucao tiho – tiše –
“To je putnik” ja promrmljah, “koji beži ispred kiše”,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Čisto da najavim, pa da ne moram posle da objašnjavam.
Svake večeri u 23:59, počev od večeras pa ukupno osamnaest večeri zaredom, čitaćete narativnu pesmu “Gavran” Edgara Alana Poa na stranicama Suštine pasijansa.
Čudna mi čuda, reći ćete, kao da osamnaest strofa ne može da se strpa u jedan post. Naravno da može. Ali, da li biste vi tada pročitali pesmu? Priznajte: ne biste. Pretrčali biste prvu strofu i, eventualno, drugu, skrolovali biste do osme strofe, pa kad ugledate “Nikad više” prvi put, zadovoljili biste se time.
Neću da prepuštam to delo takvoj žurbi. A onako uzgred, kroz digresiju, želim da vas podsetim da vam žurba u životu neće doneti ništa osim neke bolesti, daleko bilo.
Drugi razlog za deljenje u osamnaest postova: pronašao sam neverovatne grafike Gistava Dorea koje su 1884. godine objavljene kao ilustracije čuvene pesme (sam Dore nje doživeo tu premijeru). Naslovnu stranu i vinjetu vidite u ovom prilogu (klikni za punu veličinu). Kad bih sve ugurao u jedan post, nastao bi metež. A te grafike zbilja zaslužuju pažnju.
Treći razlog je možda najvažniji: hoću da vas navedem da pročitate “Gavrana” prvi put ako niste, još jedanput ako jeste, a u svakom slučaju da apsolvirate delo natenane.
Istina, različiti su prevodi u opticaju, a jezik kojim Po piše danas nije lak za razumevanje ni u originalu. Da ne bih poticao sumnju u izvor, priznaću vam da sam se drznuo da “ispeglam” prevod koji sam našao na netu. Proveo sam dobrih nedelju dana razmišljajući o tome kako da izvedem neke figure; izvesno, neću se ponovo upuštati u ovakve avanture, jer prevođenje poezije je posao za nekog ko je ravan autoru u veštini sricanja stihova…
Ali ću vam dati i originalne stihove na polzu, pa radite sa njima šta znate i umete.
Ima još razloga za pokretanje ovog projekta, ali oni su zapisani negde između redova Suštine pasijansa.
Ako do sada niste čuli, to znači da ste nepismeni. U tom slučaju, blago vama.
Sazna se kad-tad… Kako je i ko provalio, to ne znam, ali danas je otkriveno sledeće:
Ako prenosite neku knjigu na srpskom jeziku preko granice, morate da platite kaznu taksu u iznosu od 1300 dinara. Prilikom prijavljivanja cariniku već treba da imate uredno i tačno popunjen obrazac koji se nalazi tamo i tamo. Ako ne prijavite knjigu, rizikujete novčanu kaznu.
Da li ja to lupetam? Da, naravno da lupetam. Ovako nešto nije ništa drugo nego lupetanje.
Međutim, nije problem u tome što ja lupetam, nego u tome što je ovo istina. Zakon koji sadrži ovu odredbu, kako god se taj zakon zvao, postoji od 1994. godine.
Trik je samo u tome što većina carinika nisu budale kao onaj nedavno na granici sa Makedonijom, pa nisu našli za shodno da udaraju takse na knjige koje ljudi nose na letovanje. I zbog toga do sada niste znali za ovo, kao što nisam znao ni ja.
A taj jedan je oglobio 2.600 dinara familiju koja je na letovanje u Grčku ponela dve knjige čija ukupna vrednost jedva da je 1.000 dinara.
Zaista ne znam šta da kažem. Daću vam sliku jedne veb stranice, jer je izvesno da ona neće dugo opstati…
Ako u ovom času (i ne znam još koliko dugo) otvorite stranicu , videćete infiormaciju da je dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2011. godinu – Dobrica Ćosić! Kliknite na malu sliku da biste videli sliku pune veličine.
A onda, pratite dalje linkove, najpre u meniju na levoj strani, a zatim i na ime laureata za 2011, pa dobijete da je nagradu dobio švedski pisac Tomas Tranströmer.
Svašta!
[EDIT 10.10.2011: Osim što smo saznali da je reč o nekim levim aktivistima koji su napravili lažni sajt i čije mišljenje ne zanima ama baš nikoga, danas mi sistem javlja da je link pukao, zapravo da pomenutog lažnog sajta više nema.]
Citat dana je prvi put zabeležen narandžastom pisaćom mašinom “Olimpija” na 23. spratu Beograđanke jednog dana pre tridesetak godina. Došao je iz glave čoveka koji nije dozvoljavao da menjaju njegove misli. Radije je dozvolio da mu ih prekinu.
Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti.
Duško Radović
Ovo je sažimanje u tačku. Ovo je tužna sudbina jednog velikog čoveka, iskazana u prvom licu da bi pokazao da se ne boji onog komunističkog govneta koje je došlo u redakciju Studija B da mu oduzme narandžastu “Olimpiju” i zavrne regler mikrofona. To je jedino što su mu zavrnuli; drugo nisu smeli. Ali, bilo je kasno.
Posle toga nije više bilo emisije “Beograde, dobro jutro”. Beograđani su se tog prepodneva 1984. godine odlučili za “laku noć”. Trebalo im je nekoliko godina da se probude. Ali, bilo je kasno.
Prisećamo se jednog proznog bisera besmrtnog Mike Antića…
BasnaRoda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram, ćaskali – stojeći na jednoj nozi – i mudrovali iz dosade.
A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti, jer ravnodušni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih želja.
Đeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu: lako je vama, gospođo, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom oženio.
Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.
(iz zbirke “Šašava knjiga”, 1972.)