Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što nije film, likovna umetnost ili književnost.
Dakle, prilikom objavljivanja prethodne fotke dana, dao sam vam zadatak da pogodite šta je ovo:
Priznajem, tvrd problem za onog ko nema iskustva. Hoću da kažem: ja bih pogodio, ali bih uspeo isključivo zato što imam iskustvo iz prve ruke.
Dakle, šta je to?
Nastavite sa čitanjem… “Šta je zagonetni predmet na fotki dana”
Može biti da grešim, ali ako se pojavio bolji glumac od Marlona Branda, ja to nisam primetio. Pogledajte ovu kolekciju gestova: jasno je da su prirodni.
A ni reči.
No, bilo je posle nekih reči: napucavao je onog majmuna bez po muke. Pogledajte i to:
Ovako ja zamišljam najbolji cirkus u 21. veku: potpuna umetnost uz dozu nesvakidašnjeg.
Savršeno.
Saznao sam tek dva dana kasnije.
Ivo Eterović, majstor fotografije, preminuo je u Beogradu u četvrtak, 24. novembra. Vest je objavljena tek u petak, 25. novembra, a do mene je stigla danas.
Baš da ne prepričavam ono što imate u svim vestima. Upamtiću ga kao jedno od prvih velikih imena fotografije u počivšoj Jugoslaviji; za njega sam znao pre nego što sam znao za Tomu Peterneka ili Vicana Vicanovića. I to nije bilo zato što je Eterović bio “lični fotograf” Tita i Jovanke, nego kroz maglu pamtim jedan intervju sa njim u foto-odeljku “Tehničkih novina” negde u vreme kad sam bio osnovac, beše to u drugoj polovini sedamdesetih… Ako to uzmem kao neko merilo, onda je Ivo Eterović bio prvi fotograf od koga sam ikada “kupio” neki trik. U tom razgovoru je objasnio da klasične fluorescentne svetiljke lažu svetlomer i da je potrebno otvoriti blendu za broj više, ponekad čak i za dva broja. To sam upamtio zauvek, pa i koristio; bio je u pravu.
Umetnik je ostavio za sobom dvadesetak monografija, od kojih je čak sedam o Beogradu. Rodom Splićanin, oduvek je isticao da obožava Beograd, u kome je živeo od 1959. godine do smrti. Video sam samo jednu od tih monografija, ali i nju površno i ne sećam se naslova; bila je starijeg datuma.
Slava majstoru.
Kako zamišljate mađioničare 21. veka? Kojim rekvizitima se oni danas služe? Šta mislite o multimediji kao sredstvu mađioničara?
Hajde da se setimo šta znači skraćenica TED: Technology, Entertainment, Design. Konferencija TED je zamišljena kao stecište ideja vrednih širenja, a tri lajtmotiva su i te kako dovoljna kao volumen u kome se te ideje rađaju i prenose drugima.
Ako ste pohodili sajt konferencije TED ili ste makar ispratili ono nekoliko predavanja koja sam do sada preneo i na stranice Suštine pasijansa, lako ćete razumeti prostor u kome TED funkcioniše kao ideja. I zaista, prepoznaćete bar jedan, ne retko i dva elementa koji se kriju pod crveno ispisanim akronimom. Ja sam do sada pogledao barem stotinu predavanja, verovatno i više; ali ni u jednom do sada nisam primetio, kao u ovom koje vam sada predstavljam, da su uključena sva tri stuba konferencije TED: tehnologija, zabava, dizajn.
Marco Tempest je iluzionista i mađioničar po meri 21. veka: ovaj Švajcarac koji živi u Njujorku je pronašao posebnost po kojoj ga drugi prepoznaju – a to je danas prvi preduslov opstanka u svetu zabave. On svoju magiju iluzije zasniva na interakciji sa multimedijom, a pakuje je u hudinijevsku teatralnost u kojoj posmatrač ostaje zabezeknut. Tokom petominutne prezentacije koju je održao na konferenciji TEDGlobal prošlog jula, a čiji snimak je objavljen na zvaničnom blogu konferencije upravo u danu za nama, Mr Tempest izvodi jednu fenomentalnu minijaturu. Pogledajte.
Komentar je, izvesno, suvišan.
“Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!” Tad ustadoh,
“U oluje divlje beži, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavljaj niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga! – odlazi sad iz te niše!
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše!”
Reče Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Violončelo je fascinantan instrument već samim tim što ima fantastična dinamička svojstva – o tonskom opsegu da i ne govorimo.
Avangardna umetnica Zoe Keating koristi svoje violončelo uz malo aktivne tehnologije: koristeći pedalu kojom hvata sekvence taktova, ona neprekidno gradi slojeve dok stari izmiču. Poslušajte ovo pažljivo.
Nemam komentar. Opčinjen sam.
Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…
Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.
U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:
Ah, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…
Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…
Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.
Jeste li čuli za Theme Time Radio Hour? Ja jesam čuo za tu radio emisiju, ali nisam upriličio nijedno slušanje. Inserti koje sam čuo bi mogli da promene taj stav: baš ću da se potrudim…
Bob Dylan je neko na koga gledamo kao na poslednjeg bitnika ili kao na zabludelog folkera koji je kompletnu muzičku scenu te provenijencije okrenuo naglavačke kad se opasao Stratocasterom (“Judas!“), a potom se elegantno sklonio u stranu da prođu i drugi. Čovek je promenio neke stvari u poimanju popularne muzike i to je suva činjenica.
Manje je znano belom svetu da je Dylan eklektik u duši i da se iza njega kriju mnogi drugi projekti mimo pesničkih i muzičkih. Recimo, da li vam je poznato: Mr Zimmerman se okušao i kao radijski voditelj. U stotinu jednočasovnih epizoda radio serijala Theme Time Radio Hour koje je vodio od maja 2006. do aprila 2009 na satelitskom radiju Sirius XM, Dylan je opisivao neki opšti pojam muzikom, pričom, poezijom, kontaktima sa drugima. Ti pojmovi su bili različiti, poput “brojevi”, “boje”, “novac”, “vreme”, “ptice”… A pričama nikad kraja.
Nastavite sa čitanjem… “Audio dopisivanje dvojice starih asova”
Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.
U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.
Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.
Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.
Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.
Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.
To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.
(Via)