Malo poetike na samoj granici kiča.
Pomoći će da više cenite prave vrednosti.
Vi prepoznajete prave vernosti, zar ne?… Sve izbegavam da vam ispričam šta mi se desilo pre koji dan…
Category: Opšta umetnost
Sve što nije film, likovna umetnost ili književnost.
Ogoljena umetnost
Ponekad je surova, ponekad intrigantna. Uglavnom zbunjuje, a često nadahnjuje. Kad se poigrava sa nama, ne primećujemo dok ne bude prekasno. Uglavnom, umetnost je takva da nas ne ostavlja ravnodušnim.
Da li ste ikada razmišljali o tome šta je golo, a šta ogoljeno? Šta je atribut čoveka u onoj srži koja ga čini onim što jeste? Jesmo li opredeljeni da budemo goli, ali smo nasilno obučeni? Ili smo odlučili da budemo obučeni, pa smo ponekad tako bespomoćno ogoljeni?
Ovaj umetnički performans ne odgovara ni na jedno od tih pitanja. Naprotiv: pitanja se samo umnožavaju i nemamo kud nego da smislimo način da na barem neka od njih odgovorimo. Kad i kako, ne pitajte mene: zbunjen sam koliko i vi, verovatno.
Glas, pokret, oblik, boja. Muzika. Ideja. Sloboda.
Potražite više informacija o projektu Tableau Vivant of the Delirium Constructions. Elem, još ćete čuti o njemu. O, tek počinje. Multimedijalna umetnost nikad više neće biti ono što je nekad bila. Ovo je trijumfalno.
– * –
Ah, da… Mala uzgredna beleška: dok budete ovo gledali, prisetite se šta doslovno znači reč “konspiracija”: zajedničko disanje, disanje kao jedan.
(Via)
Šio vam ga Đura (ili: Kako sam prestao da brinem zbog dušebrižnih komentara svojih drugova i naučio da uz dobre ideje treba opstati ma koliko bile nerazumljive većini)
Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.
Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.
Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.
EDIT: a onda se klip vratio.
A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.
A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:
Eto.
Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:
Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)
Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.
Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.
Hvala na pažnji.
Imitator na sceni
Oduvek sam voleo njegove performanse. Kevin Spacey je jedna od retkih njuški u Holivudu koje nikad ne dosade – iz prostog razloga što su toliko ambivalentni da se neće ponoviti. Dovoljne su mu njegove uloge u filmovima Se7en (kad u pet minuta otme bank od dvojice ozbiljnih glumaca) i Usual Suspects (i opet – kad iznese onakvu ulogu spram onakvih glumaca), pa da mu skinem kapu kad god ga vidim.
Ali ovo: što je mnogo, mnogo je! 
Majstor.
Kako zvuče moderni horovi
Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.
Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.
Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.
Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. 
Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.
E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!
Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?
Suština pasijansa slavi 179 godina od rođenja velikog pesnika Đure Jakšića.
Za tu priliku, biram jednu od najlepših vinskih pesama napisanih na srpskom jeziku.
Mila
“Vina, Milo!” – orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali’,
– ma se rast’o bela sveta –
mesto čaše od bermeta,
otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? –
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži!
Nastavite sa čitanjem… “Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?”
Strip na samolepljivim ceduljama
Ovaj online strip je nastao sasvim slučajno. Razvio se neverovatno. Jedan je od najboljih satiričnih dnevnih serijala koje sam ikad video.
Više ne znam kako sam naišao na strip Savage Chickens. Moguće je da sam našao link na nekom eklektičnom portalu ili sam negde našao unakrsnu vezu na sajtovima stripova koje već pratim. Tek – zarazio sam se momentalno.
Doug Savage je zanimljiv mladić koji nije hteo da se pomiri sa monotonim životom kancelarijskog pacova, sve sa migrenama kao glavnim začinom. Jednog dana je u afektu nacrtao karikaturu dva pileta na post-it cedulji – i tako je počelo.
Tako se i nastavilo: najčešće na jednoj, a ponekad na nekoliko nastavljenih cedulja, autor beskompromisno opisuje savremeni svet oko sebe na način čija suptilnost je baš na pilećem nivou. Ta sirovost je očaravajuća: na kraju, kako autor sam kaže, ličnosti su se spontano razvile i postale arhetipovi raznih situacija modernog života. Tu se nalaze originalne ličnosti kao što su Marketing Chicken, Zombie Chicken, Poet Bot i Timmy Tofu, ali i belosvetski poznate face poput Sigmunda Frojda, Čaka Norisa i Mr T.-ja.
Pepeo i sneg, pero u vatru
Naišao sam na umetničku video egzibiciju koja me je oduvala. Odvojite malo vremena, nećete se pokajati; pomeriće vas u duši bar malčice. A ko zna, možda vas čak i potakne na neko aktivnije razmišljanje.
Kroz istoriju, naše shvatanje i odnos sa životinjama imaju korene u mitovima i legendama. Dosad su ta predanja bila svojstvena kulturama, regijama i plemenima. Jednočasovni film Ashes and Snow i dva kratka “haiku” filma premošćavaju geografske i kulturološke granice, povezujući modernog čoveka sa totemskim životinjama koje dotiču naše biće.
Gregory Colbert je video umetnik i fotograf iz Kanade koji stoji iza projekta Ashes and Snow. Stvaran deset godina tokom dugih putovanja umetnika po svetu, a zatim prikazivan na mnogim mestima, projekat je zamišljen kao neprekidna nomadska prezentacija koja nikad neće stati. Zahvaljujući tom neobičnom konceptu, izložbu je do sada videlo preko deset miliona posetilaca, što je čini najbolje posećenom posebnom umetničkom postavkom u istoriji.
Taj uspeh nije slučajan. Pogledajte ovo:
Ovaj neverovatno lepi i uzbuđujući video isečak je samo delić onog što možete otkriti ako budete prošetali online izložbom na matičnom sajtu. Učinite sebi uslugu: posetite taj sajt.
(Via)
Rokovi, rokovi
Kako to izgleda nekima dok posmatraju nas koji se ne mičemo od kuće…
Autor gotovo da je potrefio sve.
Andy Kaufman: po zanimanju genije
Jeste li gledali film Čovek na mesecu Miloša Formana (Man on the Moon, 1999)? Ako niste, šteta. Priča govori o Andyju Kaufmanu, američkom komičaru koji je probio sve barijere u istraživanju poimanja humora, do granice kada se više nije znalo kad je ozbiljan a kad se zajebava. Andy Kaufman je koristio svaku moguću priliku da napravi konačni geg da je to išlo do neslućenih razmera. Primer? Znajući da je terminalno bolestan, napravo je vrhunsku predstavu od sopstvene smrti i to je učinio sa tolikim uspehom da su milioni ljudi apsolutno sigurni u to da je on još uvek živ i negde se krije pod lažnim identitetom. 
Genijalnost tog čoveka je često osporavana. Po pravilu, osporavali su ga mali ljudi, licemeri nesposobni da proniknu u suštinu Kaufmanove igre. Ništa čudno: te mentalne lezileboviće, Kaufman je posebno voleo da provocira i koristi kao predmet sprdnje. 
Svako je pre ili kasnije dolazio na red. U ovom snimku iz 1980. godine, vidimo kako je to umelo da izgleda kod Davida Lettermana. Dok budete ovo gledali, molim vas da se setite da je The David Letterman Show bio jutarnji program koji je išao direktno u etar. 
Sve, sve, ali to sardonično kolutanje očima…