Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Prelistavam januarski National Geographic

Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?

National Geographic Srbija, januar 2012.Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…

Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…

Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…

Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”

Hobit, druga scena: Džinovi

Džinovi hvataju Bilba dok ih ovaj potkrada, ali stiže zora i oni se skamene.

Lica: džinovi Bert, Viljem i Tom; Bilbo, Gandalf, Torin, Gloin, Balin, ostali patuljci

BERT: Ima li tamo nešto?

VILJEM: Nema.

BERT: Ima li kod tebe?

VILJEM: Nema.

TOM: Ima li nešto? Ovčetina juče, ovčetina danas! Neka mi oko iscuri ako sutra ponovo ne bude ovčetina!

BERT: Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali. Ko je Viljema u glavu udaro da nas dovlači u ovaj kraj. A pića nam nedostaje, što je najgore.

VILJEM: Žaveži gubiču. Ne iščekuješ valjda da če še ljudi štalno ovde žadržavati šamo žato da bi i ti i Tomkiča proždirali. Pojeli šte što šela i zašelaka odkad šmo šišli ša planine. Kolko još oćete?

Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali...

TOM: Oću i ja malko. (pokazuje na krčag)

VILJEM: A i nailažila šu našim putem mnogo bolja vremena kad šte govorili: Hvala ti, Vil, ža dobro komađe debele nižinške ovčetine kao što je ovo, aha!

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, druga scena: Džinovi”

Isak Njutn po prvi put među Srbima I

Imamo dobar povod da pričamo o geniju

Isak Njutn, još uvek bez siraGodine 1687. engleski naučnik Isak Njutn objavljuje knjigu Matematički principi prirodne filozofije (zbog veličine naslova, knjiga se obično naziva Principi). To je druga savremena naučna knjiga u istoriji (prva je Galilejeva, Dijalog o dva glavna sistema sveta). Obimno delo, pisano na latinskom, nastalo je, ne bez Njutnovog protivljenja (o čemu će posebno biti reči), iz silnog navaljivanja njegovog prijatelja Edmunda Haleja (istog onog čija nas kometa pohodi svakih 76 godina, a poslednji put okruglo 299 godina po izdavanju Principa). Knjiga pobuđuje veliko interesovanje, doživljava tri revizije (poslednja godinu dana pred Njutnovu smrt), njen sadržaj biva opšte priznat, njen pisac je poštovan, dobija titulu, državna prava i obaveze. Sir Isak Njutn umire 1727. godine i, uz počasti rezervisane za kraljeve, biva sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, gde će biti dodatno počastvovan jednom posetom godine 1882: dolazi mu Čarls Darvin, da druguju u večnosti. Monumentalnost Njutnove grobnice (a našoj kulturi to ume da bude jedini uslov veličine) među naučnicima je bez premca.

Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima I”

Happy birthday, HAL 9000!

Danas bi mu bio rođendan, da nije puk’o sa Jupiterom još 2010…

HAL 9000, najpoznatiji računar u istoriji kinematografije, rođen je 12. januara nejasne godine – po knjizi, to je bilo 1997, a u filmu sam reče da je to bilo 1992.

I'm completely operational and all my circuits function perfectly.

HAL 9000 je naveden kao trinaesti najveći negativac u kinematografiji, prema listi Američkog flimskog instituta.

Nego, da se prisetimo…

Nastavite sa čitanjem… “Happy birthday, HAL 9000!”

Igre bez granica

Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…

Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No Frontiers Petera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.

Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.

Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica”

Hobit, prva scena: Neočekivani gosti

Gandalf se upoznaje sa Bilbom. Patuljci dolaze kod Bilba u kuću i objavljuju svoju nameru. Polazak na put.

Lica: Gandalf, Torin, Bilbo, Dvalin, Balin, Kili, Fili, Dori, Nori, Ori, Oin, Gloin, Bifor, Bofor, Bombur.

GANDALF: Pretpostavljam da treba opisati Hobite. Hobiti su… mali ljudi. Otprilike, manji od bradatih patuljaka. A nemaju brade… U vezi sa Hobitima skoro da i nema neke čarolije, sem one obične, koja im pomaže da tiho i brzo nestanu kad veliko glupo čeljade naleti stvarajući buku… Oblače se u jarke boje, najviše u zelenu i žutu. Imaju dobroćudna lica i smeju se prijatnim smehom… posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno… kad god im se pruži prilika.

Vidim da nemaš visoko mišljenje o Hobitima, ali gospodin Bagins je jedan sasvim izuzetan Hobit.

(Dolazi Torin Hrastoštit.)

GANDALF: Očekivao sam te, Torine Hrastoštite.

TORIN: Pređimo na stvar.

GANDALF: Stvar se povoljno odvija.

TORIN: Našao si…

GANDALF: Da!

TORIN: …četrnaestog za našu družinu?

GANDALF: Da! Jednog Hobita… ako znaš šta je Hobit.

TORIN: Ako je taj Hobit kao što su Hobiti nekad bili, onda je to jako neprijatno i dosadno stvorenje.

BILBO: Mi smo… veoma skroman i miran svet, i ne cenimo pustolovine. Opasne uznemiravajuće stvari! Između ostalog, zbog njih se uvek kasni na ručak.

GANDALF: Vidim da nemaš visoko mišljenje o Hobitima, ali gospodin Bagins je jedan sasvim izuzetan Hobit.

TORIN: Hm… Ne verujem da Hobit može biti izuzetan, ali kad smo se već tebi obratili, ti odluči. Ti si čarobnjak. A sa zmajem nema šale.

GANDALF: Samo vi budite spremni.

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, prva scena: Neočekivani gosti”

Ne zaboravimo Daglasa Adamsa

Beeeeeeee U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.

I tako ide život. Jednog dana, stiže vest da je došlo vreme za krštenje praunuka Dušana. Deda Žika je ustreptao, odlazi među ovce, nalazi svoje najlepše jagnje. Miluje ga po glavi, tepa mu. „Kako si lepo, kako si belo“ I završava: „E, tebe će deda Žika da zakolje za kršenje Dušanovo“. Kratko uzdahne, i odlazi dalje, za svojim poslom.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku, u Restoranu na kraju Vaseljene…

Nastavite sa čitanjem… “Ne zaboravimo Daglasa Adamsa”

Hobit, ali zamalo

Plagijat monumentalnih razmera, sve sa iskrivljenom fabulom i drugačijim krajem. I to iz moje tastature.

E, pa došlo je doba da otkrijem ovo. Ama, ne samo da otkrijem, nego i da podelim sa vama. Najpre jedna priča, bitna je. Štaviše, u njoj se krije kompletan motiv za to što se desilo tog proleća pre nešto manje od četrnaest godina.

– * –

U proleće 1998. godine, dolazi mi u kancelariju, u firmi u kojoj sam tada radio, jedna gospođa koju sam znao iz viđenja. Ljilja, nekakav aktivista po nekim lokalnim NVO sranjima. Moja koleginica iz kancelarije, njena dalja drugarica i veza u tom susretu, nije mi najavila da će ova doći da me potraži, a kamoli zašto.

Zamislite ludaka. Čak sam znao da ponovim gde, kad, kako i zašto su prvi put pomenute žene Patuljaka u LOTR... U knjizi, ne u filmu.– Čujem da držiš Tolkina u malom prstu. Je li istina da si pročitao „Gospodara prstenova“ triput?

– Nije istina. Pročitao sam pet puta.

– Aha. A roman „Hobit“ poznaješ?

– (zeeeeev!)

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, ali zamalo”

Jan je ushićen

Sudar snova i realnosti oslobađa energiju koja stvara novu realnost i hrani nove snove

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink prvi put izlazi na izbore. Kritičan je trenutak, Holandija treba da krene putem Evropske Unije. “Mi smo prilično ravna zemlja, iznad koje je more“, objašnjava premijer zapanjenim Holanđanima, zatečenim ovakvim naletom iskrenosti. „Zato moramo da uđemo u Evropsku Uniju horizontalno, ne vertikalno. To jest, da se uvučemo, ne da uletimo. To jest, da se tako dobro maskiramo u Evropsku Uniju da ni Evropska Unija ne može da prepozna razliku. A prvi korak na tom putu su novi adresni kodovi“, spuštao je glas premijer do nivoa šaputanja tako da se poslednja rečenica nije ni čula.

Par dana kasnije, Jan Vennegoor of Hesselink dolazi na glasačko mesto. Uredno predaje ličnu kartu. Službenica gleda, gleda, gleda. „Vi niste upisani u birački spisak“, kaže Službenica odlučno, kao što očekuje njena partija, ali i ljubazno, na čemu posebno insistira uvek zabrinuta javnost. Jan Vennegoor of Hesselink se upušta u borbu, jer ako na izbore mogu izaći i nepismeni, što se ne bi nalazili i sa prave strane stola: „Nemoguće. Lično sam se upisao“. „Žao mi je. Evo pogledajte sami“. Jan Vennegoor of Hesselink gleda spisak, i nalazi stavku „Johannes Vennegoor of Hes“. „Taj sam!“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink slavodobitno. „Ma nije valjda“, kaže Službenica i zove obezbeđenje.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku osmogodišnji Uroš Gordić, budući programer holandskog Ministarstva za Izbore i pisac nagrađivanog rada „Prevazilaženje ograničenja od 25 karaktera po koloni u biračkim spiskovima grada Ajndhovena“, sanjari o golu iz slobodnjaka na Old Trafordu u pobedi Partizana nad Mančester Junajtedom.