Izmisliti nešto beskorisno obično je besplatno, no da bi beskorisnost bila potpuna neophodno je mnogo ulaganja
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink primećuje kako mu ne stižu pisma. Nekako je uočio da se ta neprijatnost poklapa sa danima dopune poštanskih adresa novim adresnim kodovima. „Veoma zgodna stvar“, kaže poštar radosno, baš kao što uvek zabrinuta javnost očekuje. „To je šestocifreni broj koji označava deo ulice u koji poštar dolazi da bi uručio pošiljku primaocu. Na primer, broj 272316 nosi informaciju da primalac pošiljke živi u opštini Šabac, naseljenom mestu Mišar, u delu parne strane ulice Jakova Nenadovića od broja 2 do broja 4. Uz adresni kod još samo dopišete ime i adresu primaoca, i pošta stiže bez po muke!“ „Pa dobro, a zašto meni ipak ne stiže pošta?“, pita Jan Vennegoor of Hesselink. „A to. Ma, nema to veze. Vama niko nikada nije ni pisao. Među nama budi rečeno, teško je kriviti ljude zbog toga.“ Zaista, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink i oseti da tone, dok glas užurbanog poštara zamiče iza ugla: „Prokleto bilo globalno zagrevanje…“
Moj 
Priča u knjizi se vrti oko izmišljenog Gestapo pukovnika Steinbrechera, koji je predstavljen kao savršeni policijski islednik, konačni rezultat veštačke selekcije svih policija sveta. Osnovno didaktičko sredstvo Steinbrechera je 
Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.
Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun 
je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.