Oni koji imaju višak vremena traže načina da upotpune to vreme nekim ludilom koje nije na raspolaganju svima. Recimo, jedan sa viškom vremena je tako napravio kompilaciju onih koji svoj višak vremena troše na pokušaj fasciniranja drugih i, onako usput, ugrožavanje samih sebe… I tako, imao sam malo vremena, pa reko’ daj da podelim ovo sa vama.
Manje mi je do takvih, mada im skidam kapu na ispoljenoj dozi ludila. Meni je više stalo do onih koji su uspeli da naprave sve ove kadrove. U mnogim slučajevima, to nije bio lak zadatak.
Tako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beše Javin — ličnost u kasnijim događajima drugorazredna — a vojsci njihovoj vojvoda beše Sisara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena, Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imađaše Devora, odlučna i čestita žena.
Ali to mi je daleko manji problem u ovom času. Ove redove pišem u drugom satu petnaestog decembra, nakon tačno četiri odlaganja pisanja. A sintagma “prelistavam novi NG” je postala pomalo groteskna u mom sopstvenom rečniku jer, verovali vi meni ili ne, proteklo je dvanaest dana (!) od pristizanja novog broja do vremena da čestito prelistam broj i pročitam ponešto.
Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći izveštaj:
U najvišoj sferi neba nalazio se otmen bar, gde je Jehova navikao da prima izveštaje sa zemlje od svojih izaslanika i gde je, takođe, navraćao Sotona. Bar je nosio šaljiv naziv “COCOFLI”, što je bilo skraćenica od niza naziva koji su označavali razne stepene uzajamnih odnosa dvaju konkurenata: Coexistence — Cooperation — Friendship — Love — Identity. Gospod seđaše tamo jednom pijuckajući svoje omiljeno piće: ćehoćinski rasol. Uđe Sotona i klimnuvši lako glavom zatraži od barmena konjak. Neko vreme je pušio cigaretu oslonjen o šank i kao nenamerno puštao kolutove oštrog dima u lice Gospoda koji se gušio, crven od ljutine; potom Sotona reče barmenu, glumeći ravnodušnost:
Knjiga Isusa Navina obaveštava o poznatoj špijunsko-muzičko-običajno-koljačkoj aferi koja se dogodila u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje od Boga da će osvojiti grad Jerihon — a takođe i ostale zemlje. Ipak, ne zna se zašto, nije se zadovoljio tim obećanjem — iako je mogao leći da spava pošto je već bio siguran u pobedu — već je, pre no što je pristupio opsadi, poslao, za svaki slučaj, dvojicu agenata kontraobaveštajne službe, dobro snabdevene, kao uvek u takvoj situaciji, tamošnjom valutom. Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo nešto lakomisleni. Tek što su ušli u grad, odlučili su da isprobaju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu imali u vojnoj službi; imajući u džepu podosta gotovine, krenuše uveče ulicama tražeći kuće s crvenim fenjerom, a takvih beše nekoliko u tome gradu, slavnom zbog svoga visokog kulturnog nivoa. Brzo nađoše željeni objekat i, vođeni nezemaljskim nadahnućem, naiđoše na jednu damu po imenu Rava.