Category: Umetnost i zabava

(Isečak)

…

Vi ćete mi reći: Venjička, zar misliš da si ti kod nje jedini zločinac?

Baš me briga! A – tek vas! Neka je čak i neverna. Starost i vernost donose bore oko njuške, a ja ne želim, na primer, da na njenoj njušci budu bore. Neka je i neverna, ne baš, razumljivo, “neka”, ali ipak neka. Zato je ona sva satkana od slasti i mirisa. Ona nije za vatačinu i drobljenje – ona je za udisanje. Pokušao sam da prebrojim sve njene obline, i nisam mogao da ih prebrojim – stigao sam do dvadeset sedam i tako sam crkao od umora da sam popio zubrovku i, ne završivši, napustio brojanje.

Ali kod nje su najlepše podlaktice. Naročito kad maše njima, oduševljeno se smeje i govori: “Eh, Jerofejev, grešan si ti mudonja!” Oh, đavolica! Zar se može takva ne udisati?

Dešavalo se, naravno, dešavalo se da je bila otrovna, ali sve je to sitnica, sve je to u cilju samoodbrane i tamo nečeg ženskog – u to se ja malo razumem. U svakom slučaju, kad sam joj prodro do duše, otrova nije bilo, tamo su bile maline sa šlagom. Jednog petka, na primer, kad sam bio usijan od zubrovke, rekao sam joj:

– Hajde da čitavog života hodamo zajedno! Odvešću te u Lobnju, obući ću te u purpur i svilu, zarađivaću prazneći telefonske automate, a ti ćeš mirisati – na ljiljane, recimo, mirisaćeš na ljiljane. Hajdemo!

A ona mi je – ćuteći – pružila šipak. Ja sam ga čežnjivo prineo nozdrvama, omirisao ga i zaplakao:

– Ali zašto?… Zašto?…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

U Petuškama, kako sam već govorio, jasmin ne precvetava i ptičji poj ne prestaje. Pa i tog dana, tačno pre dvanaest nedelja, bile su ptice i bio je jasmin. Bio je još i nečiji rođendan. I još: bilo je mnogo alkohola – deset flaša, ili dvanaest flaša, ili dvadeset pet. I bilo je sve što može poželeti čovek koji je popio toliko alkohola: to jest nesumnjivo sve, od piva iz bureta do flaširanog. A još? – pitate. – Čega je još bilo?

– I još – bila su dva muškarca, tri ženske, jedna pijanija od druge, i rusvaj, i besmislica. I kao da više ničega nije bilo.

A ja sam razblaživao i pio, razblaživao sam rosijsku žiguljevskim pivom i gledao sam ono troje i nešto sam u njima nazirao. Šta sam ja to u njima nazirao, ne mogu reći i zato sam razblaživao i pio, i što sam to “nešto” u njima bolje video, to sam više razblaživao i pio, i od toga sam još jasnije video.

Ali obostrano razumevanje – osetio sam samo u jednoj od njih, samo u jednoj! O, riđe trepavice, duže od kose na vašim glavama! O, čedne ženice! O, belina koja prelazi u beličasto! O, čarobnjačka i golubija krila!

– Znači, to ste vi: Jerofejev? – nagla se prema meni i trepnula je trepavicama…

(O, izvrsna! kako se samo dosetila?)

– Čitala sam jednu vašu stvarčicu. I znate: nikad ne bih ni pomislila da se na pedeset stranica može nagomilati toliko gluposti. To nadmašuje ljudsku snagu!

– Zar! – polaskan sam, razblažio sam i popio. – Ako hoćete, mogu još dodati! Još više ću dodati!

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Jadan mališan – uzdahnuli su anđeli.

– “Jadan mališan”? Zašto to “jadan”? Recite, anđeli, da li ćete biti uz mene sve do Petuški? Da? Nećete odleteti?

– O, ne, do samih Petuški ne možemo… Odletećemo čim se osmehneš… Danas se još nijednom nisi osmehnuo; čim se osmehneš, mi ćemo odleteti i bićemo pokojni za tebe…

– A tamo, na peronu, hoćete li me dočekati?

– Da, tamo ćemo te dočekati…

Ti anđeli su dražesna bića. Samo, zašto to “jadan mališan”? On uopšte nije jadan! Dete koje zna da napiše “R” i poznaje ga kao svojih pet prstiju, dete koje voli oca kao sebe samo – zar njemu nedostaje tuge?

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Venjička, a kada si prvi put primetio da si budala?

– Evo kada. Kad sam istovremeno čuo dva suprotna prekora: prekorevali su me da sam dosadan i lakomislen. Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. Ako je lakomislen i uman – neće sebi dozvoliti da bude dosadan. A evo ja, trapavko, nekako sam to spojio.

– Da kažem zašto? Zato jer me boli duša, ali ne dozvoljavam da se to vidi. Zato jer, otkad znam za sebe, jedino što radim je simuliranje duševnog zdravlja. Svakog trenutka na to rasipam sve (sve bez ostatka) i umne, i fizičke, i sve druge snage. Zato sam tako prazan. Sve o čemu vi govorite, sve što vas svakodnevno interesuje – mene uopšte ne interesuje. Da. A o onome što mene interesuje – nikad nikome neću reći ni reči. Možda iz straha da ne ispadnem smešan, možda zbog još nečega, ali ipak – ni reči.

– Sećam se, još veoma davno, kad je u mom prisustvu počinjao razgovor ili spor o nekoj gluposti, govorio sam: “Eh, htele biste da govorite o toj gluposti!” A odgovarali su mi iznenađeno: “Kakva glupost! Ako je to glupost, šta onda nije?” A ja sam govorio: “O, ne znam, ne znam! Ali ima.”

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

A tamo, izvan Petuški, gde se spajaju nebo i zemlja, i vučica zavija na zvezde – tamo je sasvim drugačije, ali baš to: tamo u dimljivim i ušljivim gospodskim kućerinama, kakve mi ne poznajemo, rascvetava se moje dete, najbujniji i najmirniji od svih dečaka. On jasno izgovara “r” i zato od mene očekuje orahe. Ko je od vas u trećoj godini jasno izgovarao “r”? Niko, vi ga ni sad ne izgovarate pravilno. A on – zna, i za to nikakvu nagradu ne čeka, osim čaše oraha.

– Pomolite se, anđeli, za mene. Neka bude svetao moj put, da se ne spotaknem o kamen, da ugledam grad za kojim sam toliko čeznuo. A dok vi – oprostićete mi – dok pregledate moj kovčežić, ja ću se na deset minuta udaljiti. Moram popiti malo kubanske, samo toliko da ne splasne zanos.

I evo, ponovo sam ustao i preko polovine vagona izašao na platformu.

I nisam pio onako kao u Karačarovu, ne, sad sam pio bez muke i bez sendviča, iz boce, zabacivši glavu kao pijanist, svesan veličine onoga što sad tek nastaje i što će još biti.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)