Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Beograd iz vazduha

A sad nešto vrlo, vrlo posebno: Beograd okom kamere na model-helokopteru. I oprostite autoru ovog video-rada na lošem ukusu za muziku°, jer slika zaista vredi osam i po minuta vaše pažnje.

Više detalja ćete naći na matičnom sajtu firme koja je izašla na tržište sa ponudom snimaka iz vazduha po želji naručioca. Ovim, nadam se, kompenzujem činjenicu da sam ovaj video-rad postavio na Suštinu pasijansa bez saglasnosti autora°°.

(tnx Zloba via Rasejani)

__________
° Da, znam da je to muzička podloga kultne emisije “Beograde, dobro jutro”. No, ja i dalje mislim da je taj aranžman prototip kiča.
°° Uostalom, da su hteli da spreče prenošenje klipa umesto da to zabrane, mogli su tako da nameste na svom nalogu uz taj prilog.

Bufonova igla i hiperrealizam

Pošten čovek mora da prizna da statistika i pornografija imaju ponešto zajedničko. Recimo, obe pojave podležu izreci veće je bolje.

1. Uvod.

No, ipak mora postojati nekakva razlika, jer se statistika može naći u knjigama, a pornografija tek u časopisima presvučenim celofanom. Da bismo razliku razumeli, razmotrimo tipičan pornografski događaj:

Teta, bez stolice

Dugački Dule šeta ulicom. Zvižduće, ruke u džepovima. Zastane da zaveže pertlu, i slučajno zvirne kroz prozor. Kad tamo: gola teta na stolici. Pogleda Dule levo: ulica, pogleda desno: opet ulica; zatvori oči, otvori oči, pogleda kroz prozor, kad tamo: gola teta na stolici. Opet pogleda levo: ulica, pogleda desno: nema greške, ulica; pogleda kroz prozor, kad tamo: gola teta na stolici ga zove da uđe. Dugački Dule zaista i uđe, zbog čega mu niko ne može zameriti, uprkos svesnosti da se nikome nikada u realnom životu tako nešto neće desiti.

Ispričan rečnikom statistike, gornji događaj glasi ovako:

Italijanski matematičar Mario Lazarini je u osvit dvadesetog veka jednog jutra ustao, otvorio fioku, u njoj našao 3408 igala dužine 5/6 širine paralelnih dasaka od kojih se sastojao njegov pod, bacio ih na pomenuti pod, podelio ukupan broj igala sa brojem onih igala koje makar dodiruju ivicu bilo koje daske… i dobio broj π u obliku 355/113, što znači sa tačnošću od… 0,0000085%. Matematičari mu do kraja svemira neće oprostiti tu naivnu prevaru. I to pre svega jer je naivna.

Nastavite sa čitanjem… “Bufonova igla i hiperrealizam”

Valter ponovo jaše

Danas u pola devet uveče, u centru Sava se održava premijera filma “Valter”. Ako sam dobro razumeo suštinu, reč je o dve paralelne priče. Jedna o Vladimiru Periću Valteru, čoveku o kome svet zna manje nego što je uobičajeno za heroje. Druga priča je o Bati Živojinoviću, čoveku kojeg je cela jedna dalekoistočna nacija pretvorila u mit zbog uloge u filmu “Valter brani Sarajevo”, koji je u toj zemlji najpopularnije kinematografsko štivo već četrdeset godina.

Ne pitajte me kako znam… Bata je u razgovoru tokom snimanja odvalio epsku izjavu:

– Ne poznajem nijednog heroja. Prema tome, ne poznajem ni sam sebe.

Kakva legenda! Just kidding

Школа лошег превода (7) – обнављамо градиво

После овог малог распуста (ја сам се распустио, а отуд и ви), мислим да вам се градиво слегло, па нећу више много да објашњавам како се шта ради, то ћете ви сами, већ сте доста тога научили.

Зато данас, рецимо, завршавамо полугодиште. Сведочанства не делим, то можете сами да исфотошопате. Само ова показна вежба.

I feel free

осећам се слободно
осећам се бесплатно
осећам бесплатно
пипам за џабе

Јелда је било јасно? Идемо даље. Nastavite sa čitanjem… “Школа лошег превода (7) – обнављамо градиво”

Mojih 125, priča 4: Beskonačno dugi san o Organonu

Kate Bush – Hounds of Love (1985)

Da li znate ko je Ricky Hopper? Naravno da ne znate; nisam znao ni ja dok nisam zagnjurio prilično duboko u ovu priču. To je kućni prijatelj Roberta i Hannah Bush, u čijoj ćerci je prepoznao muzičkog genija i otkrio je svom drugom prijatelju. Aha, sad već zvuči poznato?…

Kate Bush – Hounds of Love (1985)Sredinom sedamdesetih, simultano u Njujorku i Londonu, čitava generacija je upala u kovitlac negacije imperijalnog kapitalizma. Bilo je to mnogo romantičnije nego što se dešavalo u jesen 2011. godine po Americi, a onda i po nekim drugim mestima na svetu: ti mladi ljudi su ikonografiju svog inata pronašli u raznim modalitetima panka. Ideja je uspela: u muzičkoj sferi je narasla do te mere da je bilo teško nametnuti neku drugu ideju najmasovnijoj publici. Valjalo je da se novajlije makar prikriju u pank ikonografiju ako su imale nameru da plasiraju svoje radove.

Novajlijama iz drugih priča je bilo teško tih godina. Među takvima je bila i jedna devojka kojoj je na vreme skrenuta pažnja na opasnost od tržišta čiji kapacitet za novajlije je apsolutno zavisio od odabranog žanrovskog izraza. Tako se desilo da je ona svoju intelektualnu nadmoć vešto upakovala u postmodernistički art-rock, sve sa baletom u mizanscenu. Odnos sa medijima je bio pragmatičniji: na televiziji i na naslovnim stranicama časopisa pojavljivala se obučena kao pank-zvezda, sve sa neverovatnim višebojnim frizurama, iako to realno nije bio njen stil. Da nije tako učinila, tržište bi je verovatno odbacilo, onalo stidljivu kakva je bila, i većina nas ne bi nikad ni saznala za nju… Eventualno bi se pridružila predugom spisku patetičnih stvaralaca koje danas nazivamo one hit wonders. Ulučilo se u jednu tačku mnogo veštine, solidno znanje, kao i zrno sreće da pomogne neko ko ima uticaj: bila je to formula početka jedne veličanstvene karijere.

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 4: Beskonačno dugi san o Organonu”