Ne želim da se ovo pisanje pretvori u patetiku, ali moram da vas upozorim da ovo pisanje započinjem a da nemam rešenje. To je prilično benasta stvar, jer ja nemam običaj da započinjem pravo pisanje dok tekst nije zgotovljen u glavi.
Dugo sam kuvao ovu nameru: sad su već godine posredi. Najzad sam shvatio da se preda mnom nalazi nešto toliko veliko da moje reči tu ne mogu da pomognu. Neka zato stihovi govore sami o sebi, a šta ćete vi od svega toga čuti, videti, zamisliti ili spoznati, neka vam bude na volju, na dušu, na čast.
Suština pasijansa se sa tugom i iskrenim poštovanjem oprašta od velikog glumca.
Ovo nije moguće razumeti. Nećemo ni pokušavati. Ostaje sećanje na veličanstvene uloge i misao kako je nešto od te prekinute umetničke karijere ostalo zabeleženo za one koji tek dolaze.
Kada slušate muziku Toma Waitsa, postoji mogućnost da osetite karakterističnu memljivu mešavinu mirisa novembarske magle, vlažnjikavog uglja u furuni, dima jeftinog duvana pod tavanicom i kiselkastog piva prosutog po prljavom patosu, kao da stojite na pragu neke polumračne kafane u predgrađu. Štaviše, javiće se i slika koja prati taj miris i vi ćete poželeti da uronite u nju, a čak ni misao o tome da biste na tom mestu mogli doživeti nešto zbog čega ćete pre ili kasnije zažaliti ne bi bila dovoljna da se okrenete i brzim koracima se izgubite niz mračnu ulicu.
Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.
Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.
На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.
People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide
Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.
Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.
A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.
Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.
Šta to može da bude neobično u zemlji u kojoj samo Bog zaliva kukuruz? Šta je to vredno pažnje tamo gde čestit narod predlaže izdavanje novčanice od 3000 dinara da bi se onom zadriglom klipanu pomoglo da izigrava Mesiju? Sa kim se može podeliti radost ili tuga kad svakog pritiska nešto na šta ne može prstom da se pokaže, ali može plećima da se oseti?
Mojoj tetki Vinki, u znak snažnog divljenja i nežnog sećanja
Video snimak koji sledi prvi put u životu sam odgledao upravo sada, dok pišem ovaj tekst. Do sada sam ga samo slušao, prvi put na jednoj kaseti kompilacija nežnih pesama, povremeno i možda ređe nego što bi srce želelo, a možda i češće nego što bi mozak signalizirao. Vreme eksplozivne navale murovskih bluzeraja (album Still Got the Blues, kao i istoimena srceparateljna agresija) ostavilo je u meni utisak veličine koju jedno skorašnje ponovno slušanje nije potvrdilo. No, upravo ovde dati snimak slavne Parisienne Walkways ostaje da sija – sada ne toliko zbog stenovitog Moorea koliko zbog neuhvatljivog Lynotta.
Imao sam dvadeset godina te konkretne godine koje se veoma slabo sećam.
Čini mi se da smo živeli na brašnu i povremenim jajima: testo za doručak, ručak, večeru. Teško da je moglo i drugačije u porodici pristojnih profesora kojima su se ježile dlake na rukama od ideje puštanja čeka bez pokrića. No, nije svuda bilo tako: u nekoj dalekoj Engleskoj muzičar koga i dalje zovemo Sting napravio je album Ten Summoner’s Tales, jednu od stavki na listi mojih bizarnih muzika, akustičkih ugođaja kojima ne gledam u zube.
Svako od nas u svom mikrokosmosu čuva samo svoje vrednosti, drugima neobične, obično smešne, ponekada i nespojive sa čovekom koji ih neguje.
To su sitne ekscentričnosti koje smo usvojili pre nego što smo se zaposlili i počeli da sami sebi plaćamo letovanje. Što se tiče audio prostora mog života, takve male ispade iz svakog zdravog razuma, te nalete (o)sećanja na vreme (ne toliko) nevino i (sasvim) bezbrižno nazivam bizarne muzike. Pošto sam utvrdio osnovu priče jednim velikim izvinjenjem čitaocima, vreme je da priznam moju bezuslovnu ljubav prema albumu Out of this World švedskog benda Europe sa koga ćemo danas slušati – ili nećemo, što je potpuno normalno – odabrane numere. Pazi sad!
