Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Jeste li čuli za Minuscule? Reč je o sjajnoj animiranoj seriji moderno sklopljenih crtaća u kojoj glavnu reč vode insekti. Pazi sad.
(Savetujem gledanje u režimu punog ekrana)
Jadni pauk… I molim te, ko bi rekao da je bubamara tako zločesta?… Čovek svaki dan nauči ponešto…
Ah, da: svakako ne propustite ni druge priče. Ne znaš koja je luđa. Sačekaj samo da čuješ onomatopeju kretanja puža…
Bilo je pitanje dana kad će ovakva informacija osvanuti.
Encyclopædia Britannica je parametar u bibliografskoj istoriji. Prvi put je publikovana u intervalu 1768-1771. kao trotomno izdanje. Već u četvrtom izdanju (1801-1809), narasla je do dvadeset tomova, da bi izdanje iz 2010 izašlo u 32 toma. Počev od 1933. godine, usvojen je princip konstantne revizije – proces u kome se svaka objavljena informacija podvrgava proveri, osvežavanju i korekcijama. Autori članaka za Enciklopediju Britaniku su ugledni stručnjaci u svojim oblastima, a od početka je uveden princip da za to pisanje nema novčane nadoknade: ugled institucije je takav da moralni honorar biva dovoljan.
Prekjuče, 13. marta 2012, New York Times je objavio je ono što smo mogli da naslutimo kao mogući ishod digitalizacije i okrenutosti Internetu: 15. izdanje Enciklopedije Britanike iz 2010. je poslednje koje je odštampano. Enciklopedija se seli u virtuelni svet, po godišnjoj pretplati od 70 dolara. Delimični sadržaji će ostati besplatni, kao što su i sad. Hoće li se online korisnička baza povećati sa sadašnjih pola miliona na više, nakon što postane jasno da je to jedini mogući ishod, ostaje da vidimo.
Nastavite sa čitanjem… “Enciklopedija Britanika – nikad više na papiru”
…I bio bi džangrizavi matori pesnik čupavih obrva koji agituje da se u kafanama u Mokrinu opet pije vina° na sat.
Miroslav Antić je rođen u Mokrinu 14. marta 1932. godine. U rodnom mestu se zauvek zarazio mirisima Banata. To su: miris vlažne slame kad se unese u kuću na Badnje veče, miris ulice kad procveta bagrem, miris vina čuvanog za Vaskrs, miris Đurđevdana u Garavom sokaku. To su: miris lipe u porti pravoslavne crkve, miris otkosa žita, miris jabuke petrovače, miris prašine posle kratke avgustovske kiše. To su: miris gibanice od ludaje, miris slatkog od dunja, miris toplog komada hleba sa malo masti i aleve paprike, miris prvog snega.
Onaj ko upozna sve te mirise, skupo plaća celog života: postaje ili pesnik ili pijanica. Mika je postao oboje, a bio je još mnogo šta. Kažu da je bio šampion u svemu, čega god se latio. Za pesništvo već znamo. A hteli smo da znamo i više od toga, pa je valjda zato Mika jednom prilikom napisao:
O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Pamtim kad sam ga video uživo prvi put: čitao je svoje pesme u mojoj osnovnoj školi nama, pubertetlijama, i govorio kako bi tako voleo da nam ukrade samo malo toga što mi tako puno imamo, a on više nema. Nisam razumeo na šta je mislio. A danas razumem.
Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
Jedna zanimljiva tema je obrađena pre desetak dana na sajtu Digital Photography School: to je kolekcija od 27 fantastičnih fotografija na kojima refleksija predstavlja ključni motiv.
Stvarno nema smisla da prenosim fotke odande. Ova jedna je samo podsetnik meni samom da ključ odraza predstavlja oblik koji je u strogoj relaciji sa glavnim objektom u kadru.
Dobra ideja. No, imao sam već takvih radova u kolekciji “jedna na dan”; omiljeni komad je onaj snimljen u najboljem sekundu zlatnog sata: odraz motela u ribnjaku pored fazanerije na Ubu, avgusta 2011.
(Via)
Teško je u ovom trenutku biti dovoljno slep da se ne vidi mogućnost horoskopa prvog dana posle (najpopularnijeg) smaka sveta.
Sozercirajući cinizam proslave najlicemernijeg svetskog praznika, ekipa Suštine pasijansa je iznenađeno odskočila pola metra u vis, iako je dotle čvrsto sedela na šarenom sagu, ispijala domaće crveno vino i jela punomasni sir istog porekla. Činjenica je opšte poznata da svet ovakav kakav je zaslužuje jedan hitni smak sveta, ali ono što nas je iznenadilo – i naterali da odskočimo – jeste postojanje horoskopa za prvi dan posle smaka sveta.
– * –
Nastavite sa čitanjem… “Horoskop Diotalevi-SP za dan posle 21.12.2012.”
Strip “Daleka sutrašnjica” (The Long Tomorrow) nastao je 1975. godine po scenariju Dana O’Bannona i u likovnoj izvedbi Moebiusa, juče preminule legende svetskog stripa. Po rečima samoga Williama Gibsona, autora romana Neuromancer koji se danas smatra kamenom temeljcem sajberpanka u SF-u, ovo delo zaslužuje da se nazove pretečom tog podžanra.
Na jutjubu je upriličeno prelistavanje tog stripa. Opustite se deset minuta uz fantastične slike i Tangerine Dream u pozadini. Nije HD, ali prebacite na režim punog ekrana.
Dok gledamo u ove slike, postaje jasno zašto su mnogi reditelji utemeljili vizuelnu ikonografiju svojih SF filmova na principima koje im je pružio Moebius. Ridley Scott ne krije da mu je predložak “Daleke sutrašnjice” dobro poslužio za gradnju slike u filmu Blade Runner.
(Tnx Milan via FB)
Danas je svet stripa izgubio jednog od najvećih autora koji su ikad vladali tim medijem.
Jean Henri Gaston Giraud, rođen 8. maja 1938, bio je velemajstor stripa koji je posebno obeležio šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Svetu je bio poznatiji pod pseudonimom Moebius, kojim je potpisao većinu tabli svojih stripova; drugi, manje korišćen pseudonim beše Gir.
Među brojnim autorskim delima u svetu stripa, najpoznatiji je Blueberry, strip smešten u arhetipski prostor američkog starog Zapada. Ali, ako smem da biram, više su mi po volji dela potpune imaginacije – ono što je Moebius ostavio u žanru fantastike i naučne fantastike. Recimo, Arzach, junak mitskog arhetipa, smešten u neki čudni svet.
Njegov odnos sa dolarom, evrom ili bilo kojom drugom monetarnom valutom, bio je… ambivalentan.
– Pogledao sam Vaš si-vi i Vaše radove, što je mnogo bitnije.
– Da, pa…
– Tako da ste ušli u uži krug, pa sam Vas pozvao da porazgovaramo. Gledam ove Vaše fotografije, i ne samo Vaše, pa posmatram, okrećem, ima tu interesantnih radova, mada, moram da priznam, neke ove Vaše fotografije ne razumem.
– Pa,…
– Doduše mnoge fotografije ovde ja ne razumem. Ne samo Vaše da se odmah razumemo. Mislim, šta ja znam. Ja sam ovde kao neki vražiji šef razvoja i investicija. Mannh, čovek za sve u stvari u ovoj glupavoj firmi. I onda me postavili za predsednika komisije za ovaj konkurs. Hmmm… Očigledno jednočlane komisije. Ti se u to razumeš, rekli mi, ti to znaš. Pa znam ja i da jedem i pijem na tim vašim poslovnim ručkovima, pa me ne zovete na njih. Znam gde je najbolje crveno vino, i gde još uvek prave bozu, pravu bozu, i gde ima kotlić gulaša od kojeg se prolupa i kako ja sad da znam da li je neka Vaša fotografija bolje od neke druge. Bilo Vaše bilo nekog drugog.
– Ali… Kako onda…
Rakukin mljacne usnama i, s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji, poče da gleda na drugu stranu. Pakin zabubnja prstima po kolenu.
– * –
– Hej ti, nemoj toliko da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu.
Rakukin nabora nos i neprijateljski pogleda Pakina.
– Šta gledaš? Nisi me prepoznao? – upita Pakin.
Rakukin mljacne usnama i, s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji, poče da gleda na drugu stranu. Pakin zabubnja prstima po kolenu i reče:
– Gle budale! Bilo bi dobro lupiti ga motkom po potiljku.
Rakukin ustade i pođe iz sobe, ali Pakin brzo skoči, sustiže Rakukina i reče:
– Stani! Kud si pojurio? Bolje sedi, a ja ću ti nešto pokazati.
Rakukin zastade i podozrivo pogleda Pakina.
