Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Gvakamoli, pitate? Sos od avokada. Izvesno iz Meksika ili nekog sličnog podneblja.
Ideja možda i nije potpuno originalna, ali izvedba svakako jeste.
Fascinantno… Jedino što nije toliko fascinantno: zaista ima mnogo ljudi koji redovno konzumiraju takve obroke.
Jin je čuo kako neki roditelji kažu svojoj deci “videćeš ti svoga boga!”
i brže-bolje pošao da nađe neko dete kojem to roditelji govore.
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je pokušao da zna. Željan znanja, nabavio je laptop i obezbedio stabilnu internet vezu. Čuo je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets još ranije kako se čovečanstvo nalazi u informatičkoj eri i da je saznavanje mnogo lakše nego kada se učilo u manastirskim bibliotekama, pod svetlošću sveća.
Međutim, usled urođene radoznalosti, Jin nije mogao da se odluči šta želi prvo da zna. Proveo je dan u odlučnosti da zna, ali u neodlučnosti šta da zna. Onda se setio da je čuo negde, od nekoga, da bog zna sve. Nije Jin hteo da postane kao bog, mada mu je Erih From to svojevremeno obećao, nego se nadao da će biti barem manje neodlučan. Ali, avaj, da nevolja bude veća, Jin nije znao ni ko je bog ni kako izgleda.
A onda, proviđenje! Ili sjajna ideja! Eureka! Jin je čuo kako neki roditelji kažu svojoj deci “videćeš ti svoga boga!” i brže-bolje pošao da nađe neko dete kojem to roditelji govore.
Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets veruje deci i veruje u njihovu dobru prirodu. Bio je siguran da će mu pomoći. Međutim, šipak. Pao natalitet, kasno je već, mrkli je mrak, dece nigde.
Samo papirići od čokoladica razbacani naokolo.
Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju.
– * –
Tek što je zakukurikao petao, Timofej je iskočio kroz prozorčić na krov preplašivši sve koji su u to vreme prolazili ulicom. Seljak Hariton se zaustavio, podigao kamen i bacio ga na Timofeja. Timofej nekuda nestade. “Gle prevejanca!” – povika ljudsko stado, a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. “Eh!” – vrisnu žena sa oteklim desnima. Ali, Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju. Pored je prolazio Feteljušin i smeškao se. Priđe mu Kamarov i reče: “Hej ti, debela svinjo!” – i udari ga u stomak. Feteljušin se naslonio na zid i počeo da štuca. Romaškin je pljuckao odozgo kroz prozor, nastojeći da pogodi Feteljušina. Nedaleko odavde, nosata žena je tukla koritom svoje dete. A mlada, debeljuškasta majka, trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od cigala. Maleno psetance, slomivši svoju tanušnu nožicu, valjalo se na pločniku. Neki mališan je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Kod bakalnice – dugačak red za šećer. Žene su se glasno svađale i gurale jedna drugu korpama. Seljak Hariton, napivši se denaturisanog špiritusa, stajao je pred ženama sa raskopčanim šlicem i izgovarao ružne reči.
Na taj način otpoče jedan lep letnji dan.
1939.
– * –
(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)
Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.
Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…
Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…
Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.
(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam martovski National Geographic”
Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo.
– * –
1.
Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo:
– Šta je, opet piskaraš!
Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je, od milja da ga naziva, prosto, Žukov.
2.
Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. “Njemu raste, a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina. I uvek je bio u pravu.
Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (28): Anegdote iz Puškinovog života”
Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je provirio kroz ključaonicu, jer špijunku nije imao. Preko puta njegovog stana živeo je Jon Vegge Knoor from Hasselblad, koji za sebe kaže da je zaboravio više nego što su neki ikada znali, koji se upravo raspravljao sa nekim čovekom, Balaševićem, Talaševićem, tako nekako.
Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets nije mogao da odoli svojoj radoznalosti, ako volite tako – znatiželji, iako mu je špijuniranje komšiluka bila poslednja stvar koju bi poželeo da uradi. Ali voleo je da svrati do komšije Jona jer ga je komšijino prezime podsećalo na dedu i dedin Hasselblad foto-aparat.
Prošlo je tek nekoliko dana od Jinovog virkanja, skoro da je i zaboravio na to. Sve je bilo mirno i tiho u zgradi, baba sa sprata ispod se više nije žalila, babin unuk je valjda u ‘apsu, decu su skolili ovi virusi što haraju čim otopli, kučiće su kastrirali… Uglavnom, bilo je tiho, baš kao što Jin voli.
Ali, sit gladnom ne veruje, a Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je hteo da svako svakom veruje, pa je pošao u obližnju prodavnicu po neki bakaluk. A bio je gladan. Veoma gladan.
– Stanite, stanite! U ime zakona, stanite! – povikao je neki čovek trčeći prema Jinu.
– Ja sam Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala – reče čovek i izvadi legitimaciju, gledajući Jina pravo pod obrve.
– Jeste li vi Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets? – upita Talašević.
-Ja? Ne, ja sam komšija – hladnokrvno odgovori Jin, paleći cigaretu, tu na ulici, iako je svakog časa iz zasede mogla da iskoči patrola komunalne policije.
-A, tako. Onda… izvinite. – tiho reče Talašević i ode brzim korakom.
Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.
Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!”
– * –
Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavši trenutak, kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajući posudu, Feđa slučajno zazvecka poklopcem. Žena se momentalno ispravila i, ugledavši praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla:
– U posudi nema putera. Gde je?
Feđa napravi začuđen izraz i, isteglivši vrat, zaviri u posudu.
– Puter ti je u ustima – reče žena, pokazujući makazama na Feđu.
Feđa odrečno zavrte glavom.
– Aha – reče žena. Ćutiš i vrtiš glavom, zato što su ti usta puna putera.
Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!” Ali žena reče:
– Lažeš, otvori usta.
– Mm – reče Feđa.
– Otvori usta – ponovi žena.
Feđa raširi prste i zamumla, kao da bi da kaže: “Ah da, potpuno sam zaboravio; odmah ću da dođem” – i ustade, nameravajući da izađe iz sobe.
(Phishing… Eh, ovo radim prvi put.)
Nećeš ti meni zapovedati, reče Jon, uze fotoaparat u ruke i ode da sačini seriju HDR fotografija o beogradskim obalama, ovog puta na potezu od Ade Ciganlije do Umke.
– Nesmotreno. To je bilo nesmotreno s vaše strane – reče Jon Vegge Knoor from Hasselblad inspektoru Đurađu Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala. – Manje-više za mene, nego moja porodica… Ajde što ste me smestili u Višbaden i što sad više ne smem da idem u Makiš da fotografišem, nego toliko ime, molim vas…
– Ali, zovete se Jon, to i nije tako retko rumunsko ime…
– Jon! Jon? Kakvo je to ime? Rumunsko? A prezime? Vegge Knoor from Hasselblad! Kao da sam neki grof iz Lihtenštajna ili fudbaler iz Belgije, bože me sakloni! Mogli ste da otvorite bilo koju stranicu u telefonskom imeniku gde su Petrovići, Markovići, Jovanovići, Mihajlovići, šta ja znam, pa da tamo nabodete neko ime žmureći!
– Varate se, dragi Jone Vegge Knoor from Hasselblade! Vaše novo ime, dokazano je naučno, nije moguće zapamtiti osim ako ne prođete specijalni jednonedeljni kurs u okviru programa za zaštitu svedoka. A kad nema pamćenja imena, nema ni rizika da će vas neko provaliti! Istina, ljudi su sad prilično progledali otkad smo kandidat za ulazak u Evropu, gledao sam na televiziji, rekao naš predsednik u dnevniku, ali opet će biti teško da registruju i upamte ime “Jon Vegge Knoor from Hasselblad”. Naučno dokazano, kad vam kažem!
Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu.
– * –
Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost, koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu, seo za sto, i zatražio krmenadlu. Dok je gazda pekao krmenadlu, Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se; imao je takav običaj.
Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu. Ivan Ivanovič je bio gladan i, po običaju toga vremena, uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede. Ali, žureći se da utoli svoju glad, Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu, da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade.
I eto, baš ovde se i desila nezgoda, jer nije prošlo ni petnaest trenutaka, a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište. Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj, kako ti je iščupana brada”. Ali, Ivan Ivanovič je, ne obraćajući ni na šta pažnju, bio već istrčao na dvorište.
Pazi, ne mora da ide u lov, bre!
E, pazi, juče baš žvagu u busu samo tako. Tu sam negde staj’o kod prednjih vrata, jedva se držim. A čamuga neki sedi, nabio neke uške, trešti mu mjuza. E, al’ pazi, pravi čamuga, ono crn skroz, nema kod njega tehnika i slično. I sad fora na nekoj stanici tu kao uđu neki, neki izađu i sad tu ušla i neka riba, vidi se trudnjača, ono stomak do zuba. I čamuga ‘ladno skine uške i na srpskom doziva ovu ribu da sedne. E, al’ fora riba kucala onaj busplus i za to vreme neka baba uletela tu gde je čamavi ustao. I zabole babu. E, a fora je što je baba ružna, čovek čašu o čelo da joj ne razbije, bre. I tu sad čamuga vidi ono džabe ustao, ova trudnjača i dalje stoji, baba se udomila k’o Šotra na RTS-u i kaže na srpskom babi da je ustao da bi sela ova trudna riba, a ne matora lujka. E, a baba ga iskulira kao sine vrati se ti u to tvoje pleme, ovde u gradu se ustaje starima, a ne mladima. A fora čamuga joj kaže ono kao u mom plemenu se ustaje trudnjačama, a matore babe jedemo za večeru.