Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Epika i lirika domaćina ovog bloga, Bože me prosti.
Gledaš malo u ljude koji su hodali ovuda pre tebe, pa pomisliš kako bi bilo baš dobro ako bi osetio barem jedan dašak onog što su oni doživeli. Tražiš način da se približiš pravom životu, pa pronađeš nešto što liči na rešenje.
A onda, saznanje te ošamari punom snagom: nije poenta u tome da imaš motocikl.
Nastavite sa čitanjem… “Svođenje životnih planova na one prave”
Neko je bio veoma vredan, pa iskopao snimak poslednjeg izdanja emisije “Beograde, dobro jutro“, koja je emitovana kada je Duško Radović već znao da neće biti više.
Nastavite sa čitanjem… “Laku noć emisije "Beograde, dobro jutro"”
Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.
Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.
Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, 
таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.
Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.
Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.
“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?
“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).
“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно 
доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.
“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.
И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?
Ljubaznošću prostorvremenske fluktuacije, do jednog od samuraja Suštine pasijansa, iz daleke budućnosti, uz specijalno izdanje Autostoperskog vodiča kroz galaksiju u kome se detaljno opisuju efekti svegalaktičke popularnosti benda Sateliti na omnirazočaravajuće odumiranje dela sekundarnih panseksualnih karakteristika ženske populacije Erotikona 6, stigla je i priča o jednoj proslavi rođendana Šerloka Holmsa. Prenosimo je ovde ekskluzivno i bez izmena, bez obzira na očigledne vremenske nelogičnosti u tekstu, čime ostavljamo čitaocima da razmisle o tome koje sve događaje naša civilizacija nekorektno stavlja u istu ravan. Priču o, je l’, popularnosti (kah-kah), propadanju (šmrc…) i renesansi (gulp!) Erotikona 6 ostavljamo, kao i obično, za neku drugu priliku.
Dugo sam izbivao iz Londona. Obaveze prema Kruni, koje sam preuzeo zbog misterioznog odsustva (nezvanično pripisanog izvesnoj dami zanosnih oblina retko viđenog broja) gospodina Bonda, Džejmsa Bonda, na organizovanju i realizaciji oružane pobune na trgu Majdan u Kijevu, zbog potreba prisajedinjenja Krima Rusiji koje će otvoriti prostor za energetsku krizu u Nemačkoj koje će dovesti do ozbiljnih problema pri komunikaciji sa novinarima i sa posledičnim pražnjenjem creva gospođe Merkel a sve u cilju povećanja prometa metaboličkih preparata zdravom ishranom posustale farmaceutske industrije, učinile su da se vratim kući tek posle dugih osam meseci bavljenja u ukrajinskom podzemlju. Uspešno obavljen zadatak vratio me je mirnom životu u londonskim maglama i rutini dnevnog lekarskog posla. Pomalo postiđeno priznajem da su me neočekivane špijunske obaveze odvojile od razmišljanja o mom dragom prijatelju Šerloku Holmsu. Stoga me je podsetnik prijatno iznenadio obaveštenjem „6. jan., Holms rođ.“ Znajući za Holmsovu tehnološku konzervativnost, već neko vreme sam se nosio mišlju da ga iznenadim posebnim poklonom. Ovo je bila odlična prilika koju nisam želeo da propustim.
Prilegneš posle popodnevnog ručka. Da odmoriš, jakako. Umori se čovek od tolike ‘rane. Al’ neko ostavio daljinski na kauču u dnevnoj sobi i taman kad si se zavalio nesvesno si pretisnuo dugme i upalio TV. “… ovani gledaoci, sada o predizbornoj kampanji. Drug gospodin je izjavio…”. Otkud sad novi izbori? Zar je već prošlo četiri godine od prethodnih? Uuuu, ala vreme leti.
Za sve koji nisu u toku, pustili smo mačku iz džaka, decu preko ulice, i goluba iz… donjeg dela leđa. Sve je to prouzrokovalo da nastane novi horoskop po metodi Diotalevi-SP specijalno da vam pomogne da odlučite gde ćete i šta ćete 16. marta, dana sa velikim slovom d, Dana koji je samo osam dana “svežiji” od Dana žena, Dana koji je nedelju dana (i 23 godine) “pomeren” u odnosu na čuveni datum, Dana koji je samo šest dana “okasnio” u odnosu na još čuveniji datum, Dana koji ima svoju fotografiju, Dana do kojeg mnogi recikliraju svoja obećanja, Dana posle kojeg će svi zaboraviti sve. Do sledećeg Dana.
Nastavite sa čitanjem… “Horoskop Diotalevi-SP za dan pre dana posle”
Поред синемаскрпа за по кући, деси се и синемаскрп из нехата. Шкљоц на ово, шкљоц на оно… и тек после се испостави да су то суседни снимци, са истим елементима, и да се дају скрпити. Овог пута ми је, изгледа, мали мозак био бржи од великог и канда ми се посрећило.
Четвртак увече, одбор за 40. годишњицу матуре се скупља на месечни састанак (ал’ смо темељни, а? – а почели смо још октобра). Игром случаја сам поранио десетак минута, и док чекам да наиђе још неко, шкљоцам около. Пошто се састајемо у пивници (што је надреално само по себи, сала за 200 људи, сами ми и келнер, сваки пут), а пивница гледа на реку, чекамо се на мосту. Зађем мало у страну, да видим испод моста, што ми је некад био омиљен амбијент, и…
Ако нисте разумели наслов, одлично, није ни требало. То је препев наслова песме за данас, и има смисла таман колико и оригинал. Текст, уосталом, није ни био превише битан (дакле, ниједном нисам разумео шта он то пева).
А певао је то Марко, болан, тј Марк Болан док је још изводио народне песме неког свог измишљеног народа. Звучало је то овако.
Да не бих измишљао народ док слушам, увртео сам себи у главу да су ово хобитске баладе, а ко мисли да није тако имао би пуну слободу да покуша да то и докаже. Ово је у мојој глави био онај прави андрграунд, музика откачена из пробраног низа шаблона, где би сваки нормалан продуцент (а и тада је било таквих) за бар десет ствари рекао “не ради се то тако”. Нормални, међутим, не мењају свет.
Za sreću su, kažu, potrebne samo tri stvari: dobar posao, prijatelji i porodica koja te voli. Šta se dešava kad počneš da gubiš sve to?
Jedna od opcija je da se pretvoriš u slona, ne svojom željom.
Ponekad moraš prvo da razumeš koliko si mali da bi moga oda stigneš visoko. Ovaj baja tu pouku ima svakog dana kad ode na posao.
Od drveća može da se nauči mnogo. Ali nauk treba najpre prepoznati. Zatim dosegnuti. Pa tek onda oslušnuti. A onda čuti. I na kraju razumeti.
Boktemazo, pa to je mnogo teže od čitanja između redova.
Možeš ti misliti da si ovladao svetom oko sebe. Možeš sebi dozvoliti i to da te je svet prihvatio. Međutim, što pre shvatiš da veliki svet o tebi uopšte ne misli, to ćeš pre razumeti da se tvoji podvizi ne tiču nikog drugog osim, možda, one nekolicine kojoj si drag.