На крају се увек исповрти сама фотка, а све оно што је до ње довело, и које су перипетије морале да се прођу, остаје ван оквира. Некад се то осети у атмосфери фотке, а некад напросто испари са ње.
Моја госпоја има неку теорију о западним и источним обалама, по којој ваздух углавном путује на запад, јер се Земља окреће на исток а овај касни. Ваздух над морем је влажнији, те се онда источне обале завлаче под њега, а западне се измичу. Можда би г. Кориолис, који је измислио силу која не постоји, имао шта да каже о томе. На расположивом узорку она испада у праву, увек се некако лакше дише кад сте на западној обали, а и залазак је феноменалан, са све оним цврчањем кад Сунце упада у воду.
Међутим, ово је… само условно западна обала.
Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош. И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.
Sledi priča koju je napisao 
