Једна од пре – вилин коњиц

На крају се увек исповрти сама фотка, а све оно што је до ње довело, и које су перипетије морале да се прођу, остаје ван оквира. Некад се то осети у атмосфери фотке, а некад напросто испари са ње.

Моја госпоја има неку теорију о западним и источним обалама, по којој ваздух углавном путује на запад, јер се Земља окреће на исток а овај касни. Ваздух над морем је влажнији, те се онда источне обале завлаче под њега, а западне се измичу. Можда би г. Кориолис, који је измислио силу која не постоји, имао шта да каже о томе. На расположивом узорку она испада у праву, увек се некако лакше дише кад сте на западној обали, а и залазак је феноменалан, са све оним цврчањем кад Сунце упада у воду.

Међутим, ово је… само условно западна обала.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре – вилин коњиц”

Идеја за бацање

Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.

Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…

хм, сећам се овог омота, дакле читао са папира... из библиотеке.Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош.  И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.

Nastavite sa čitanjem… “Идеја за бацање”

4000 za 1002

E, pa dragi moji, čestitam vam četirihiljaditi prilog na Suštini pasijansa!

4000@sp. Ergo: jebote!

Zanimljivosti radi, neka se primeti i to da Suština pasijansa postoji tačno 1002 dana, što je već štogod vredno podizanja nosa za barem nekoliko milimetara.

Ne znam koliko ćemo još dana raditi i koliko ćemo još priloga šušnuti na Suštinu pasijansa. Kako sad stvari stoje, nemamo nameru da se skoro zaustavimo. E, kad bismo još doživeli da nas hakuju i cenzurišu nam priloge, to bi bilo ono pravo…

Cirkus je napustio Voždovac

Ja ih inače volim, te cirkuse. Probudim se takve nedelje čio. Bolovima u ovom i onom delu kičme ne dozvoljavam da me podsete na frapantno nestvarne cifre u krštenici. U trpezariju odlazim ne pokušavajući da se setim na koji mi je način jutarnja kafa postala važnija od jutarnjeg seksa. Koncentracija mora biti maksimalna, treptanje svodim na minimum. Danas sam, konačno, deo predstave. Počinje cirkuski dan.

Ulaznica za cirkus je i bukvalno krvavo plaćena, a pravo da u predstavi učestvujem samo je naličje tereta koji moja uloga nosi. Svi ti slonovi koji stoje na jednoj nozi, psi koji voze bicikle, akrobate na liniji smrti, gutači plamena, žongleri – danas su tu samo da bi meni, glavnom glumcu, pripremili atmosferu. Podgrejali reflektore.

Ili već skuvali kafu, kako i priliči. Jer, baba i deda su poranili. Iz naše kulture lapot jeste uklonjen, ali tek fizički. Odlazak u penziju kod nas predstavlja suštinski kraj svrhe čoveka, koji sa prestankom radnog doprinosa društvu samog sebe počinje da shvata kao teret, i izvršava virtuelno samoubistvo ubijanjem ideje o ličnim mogućnostima, željama i potrebama. Penzioneri su akteri prvih tačaka cirkusa, onih koje se završe rano ujutru, dok radni narod još spava. Da nikoga ne uvrede, da nkome ne smetaju. Da učine jedino što im je preostalo: ono što misle da se mora.

Nastavite sa čitanjem… “Cirkus je napustio Voždovac”

Једна од пре, и једна од летос

Од свих фотографских техника, најбоље нам је ишла општа емпиријска метода сналажења. Грунфу смо дигли споменик, онако успут и неприметно.

Теорија вели да за макро фотографију треба имати макро објектив. Ако нема то, онда мех који би се уметао између тела и објектива, па онда објектив може поприлично да се одмакне, при чему се онда поље оштрине примакне. Ако нема меха, убацују се прстенови – навој на оба краја, па се прстен завије у тело, а објектив у њега.

А кад нема ни тога? Па, оно, објектив је комад метала са стаклима, стакло је мање више симетрично, али не лежи симетрично унутар метала, ближе је телу него предњем крају. Ако би се држао обратно, предњи крај уз тело а стражњи крај напред…

И ето фотке. Улагање у опрему, нула. Коштала је квадрат негатива и један папир, као и свака друга фотка… Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, и једна од летос”

Krađe koje to nisu, kaskadno

Kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu.Sledi priča koju je napisao Art Bačvold. Sadržaj ove priče sam beskrupulozno ukrao sa jednog bloga, gde se priča našla nakon što ju je neko, kako sam veli, besramno iskopirao sa drugog bloga. A na tom drugom (pardon: prvom!) blogu otkrivamo da je priča prepisana iz knjige, dakle opet na određeni način maznuta.

E sad, kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu. Štaviše, trebalo bi nam više ovakvih krađa, pogotovo bi bilo poželjno da budu na uštrb onih drugih.

Kad već ne može drugačije.

– * –

Ljubav i taksista

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.

Nastavite sa čitanjem… “Krađe koje to nisu, kaskadno”

Стање као пре – ни овај не постоји

Где је један, увек има места и за другог… јануара 1971 се задесим на другом концерту за који мрежа не зна.

Овог пута логистике није ни било… отишао пешке, купио карту на билетарници, погледао, отпешачио кући. Некако скроз нормално, осим што се Зрењанину представе овог значаја догађају ретко. Буфало Бил није навраћао од, кад оно, 1906… а баш бих се могао навићи на ово.

Гугао и даље нема појма, те и на овом списку зјапи поприлична рупа између 2-II-1971 и 15-III-1971. По мом сећању, био је зимски распуст, који се те зиме протезао све до осмог фебруара. Добро, де, мрежа то спомиње двапут, на неким форумима, али једно сам написао ја, а други се сећа отприлике године и то је све. Nastavite sa čitanjem… “Стање као пре – ни овај не постоји”

Uz prevod Ajnštajnovih radova

Ne želim da samo uzmem pare i pobegnem. Ne želim, iako bi tako bilo najpametnije.

Negde oko ovogodišnjeg Sajma knjiga svetlost dana je dočekala knjiga Teorija relativnosti, zbirka naučnih, naučno-popularnih i esejističkih radova Alberta Ajnštajna. Knjigu je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u ediciji Physis. Prevod sa nemačkog i engleskog obavili su pok. dr Božidar Aničin, dr Vukota Babović, Ljiljana Matić… i ja. Prikazati kompilaciju nije lako, pa taj posao ostavljam za kasnije. Ovom prilikom pričam o mojim prevodilačkim utiscima.

U neobičnoj sam poziciji: prvi put u životu sam prevodio, a prevodio sam misli najbriljantnijeg fizičara ikada rođenog. Voleo bih da ono što želim da kažem o prevođenju ima opšte značenje, a opet znam da je moje iskustvo i preusko i previsoko da bi apriori moglo da pomogne, recimo, prevodiocima trenutno-popularne ženske erotske literature. No, svejedno: nelopovska škola za prevodioce ne postoji, jer ne može da postoji. Stoga je svako iskustvo dragoceno, koliko god posebno bilo. A moje je bilo baš posebno.

Pre nego što se bacimo na moja zapažanja, želim da se zahvalim ekipi Pasijansa na pomoći koju mi je pružila tokom prevođenja. Služili su verno i bez roptanja i kao stručna teorijsko-praktična pomoć i kao rame za plakanje. Posebno, želim da zahvalim Komšiji jer njegovi uporni i lucidni komentari, koliko god ponekad bili naporni, zaista pomažu da se čovek trgne i pripazi šta govori i piše. Hvala, narode! Smile

Nastavite sa čitanjem… “Uz prevod Ajnštajnovih radova”

Крв, зној и концерт који се није десио

Данас, кад неко нешто прича а нико му не верује, неко обавезно улети са “фотке или (ће бити да) се није десило”. Што је, у ствари, случај са добрим делом историје свих места која немају да плате да им се историја укуца у интернет.

И нема везе што се ради о чувеном бенду, који још увек има племе следбеника, већ друга генерација музичара у њему уредно наштанцује понеки албум с времена на време, овај концерт се није десио. Нема фотки, нигде не пише, Гугао није обавештен.

И нема везе што сам био тамо… од све мрежне фактографије, нашао сам само један забити блог где вели “June or July, 1970: unknown venue, Belgrade, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavijа”. Пре тога Загреб и Сарајево, потом Констанца, Букурешт, Плоешти, па Варшава и Познањ, исто без икакве потање локације и са “један од тих јунова, јулова, срећа што их нема више сличних”. Ниједног чланка, ниједне фотографије, само један ред у петогодишњем списку концерата, па и то скрнаво.

Nastavite sa čitanjem… “Крв, зној и концерт који се није десио”