Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I da ne bi neko zanovetao što za nedelju serviramo najprostija jela, jer ono “ima se, može se” podrazumeva i to da jedemo šta nam je ćeif, obazirući se samo na unutrašnje glasove blagoutrobija. Šta će reći svet? Štagod hoće, u svoja četiri zida.
Dakle, obična paradajz čorba.
Posle ovog može bilo šta, sve će valjati.
Prijatan ručak vam želimo.
Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.
А онда од пре три недеље.
Времена су се изменила, па сам за сваки случај уклонио копирајтовани материјал, да не би случајно било са мном као са кровом те шупе.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две”U turbulentnoj istoriji Small Facesa svašta se dešavalo mimo njihove volje. I danas njihovi radovi ne dobijaju zasluženu pažnju iako im se malo šta može zameriti.
Sastavljanje izdanja koja bi trebalo da budu presek nečije karijere nije nimalo lak posao. Mnogo elemenata je potrebno složiti u slagalicu, naročito ako je reč o osobi koja ima poveći opus. Sam izbor materijala je lakši deo posla – odaberu se reprezentativne pesme, obavezno ubace one koje su bile hitovi da bi bile mamac za kupovinu, napravi se neka vremenska linija kako bi mogla da se prati evolucija autora…
Kako obezbediti prava za objavljivanje pojedinih pesama kada su u pitanju različite diskografske kuće, to već spada u nadležnost veštih advokata izdavača. Nijedan od njih neće da se odrekne prilike da još jednom iscedi neku kintu od nečije zaostavštine.
Mešetarenje nikada ne prestaje.
Tako kaže pesma. No, i drugi veliki pevači znaju da iz sebe izvuku neka neverovatna izvođenja.
Blind Willie McTell je jedan od onih legendarnih bluzera koji se upokojio još u vreme kada sam učio da hodam. Iako volim da čujem i muzejske snimke, po njegovim nikada nisam čeprkao. Ime sam mu zapamtio kada sam čuo obradu njegove pesme – to je bila “Statesboro Blues” koja otvara jedan od najboljih živih albuma svih vremena, At Fillmore East (1971) Allman Brothers Banda. Da ste me pre pripreme ovog priloga pitali za još koju njegovu pesmu, ne bih znao da navedem ni jednu, mada su mi negde zvonila imena Ry Coodera, Taj Mahala i sličnih ljubitelja muzičke antike.
Najveći poštovalac McTella među muzičarima je Bob Dylan.
Nastavite sa čitanjem… “Niko ne peva bluz kao Blind Willie McTell”
Чак се ни ове узане траке на преградним зидовима нигде нису одлепиле, чудо
Кад се кућа испразни, остане у понеким буџацима поприличан комад историје. По мојој тези да је фотографија + познавалац = дугачка прича, са гомилом асоцијација (уочити два појављивања Ције!), не би смело да омане. Па, да видимо један такав буџак.
Да кренемо од горњег спрата. Ракијске чашице од задимљеног стакла, мора да су из седамдесетих, тад је то било у моди. Наравно, пет комада. Једини начин да за вама остане шест комада је да купите дванаест, стакло је то. Даље, бочица са капаљком, нисам гледао шта је унутра, али судећи по суседним бочицама, мора да је ацетон. Бочице са лаком за нокте су увек имале занимљиве облике, јер лак је лак је лак, не личи ни на шта док се не намаже и осуши, изглед га неће продати али лепа бочица хоће. Зато, дизајн.
Десно, у мраку, су некакве теглице. Не знам шта је било у њима, али се у најближој види глава завртња. Вероватно је то био магацин за ситне кукице, држаче и вијке који се добију уз разне ствари које треба склопити или монтирати, увек запакују мало више, за сваки случај. Понекад се то и употреби за нешто, кад буде испуњен услов да се више не зна откуд је ту доспело.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кућни бар”Што нас је веома изненадило, нисмо ни рачунали да је, још колико јуче-прекјуче, био жив. Јер ово је човек који је надалеко надживео сопствену биографију. Све приче о њему се завршавају напуштањем Флитвуд Мека и одласком у неке своје мутне киселе воде. Изашао са сцене, нестао из снопа рефлектора, такорећи не-особа. Што рече наш другар, “да је мене неко јуче питао да ли је жив или не, не бих био сигуран мада се не сећам да је већ помињан у оваквој причи. Био бих ту негде, ваљда јесте али нисам сигуран.”.
И шта да се каже, кад смо већ све рекли: о зеленом ђаволу, о томе како се Мек сналазио после њега, двапут, трипут…
Спомињали смо и забавиште у ком је одрастао као музичар, са све приредбом, првим албумом са Меком, његовом страницом из рок буквара, и на још неколико места где смо спомињали неке сличне, например Сида Барета.
Јер, великан овог формата није неко кога се сетиш тек кад умре. О њему је увек имало шта да се каже, осим кад одсвира нешто да те остави без текста. Један од у вр главе десет људи који су умели да свирају блуз тако да и ја могу да слушам. Ево и сад чујем.
Слава мајстору.
Novi album Richarda Thompsona je svučen sa tavana i demonstrira kako su on i njegova prateća grupa bili uzbudljivi na nastupima. Pre nekih 35 godina.
Karijeru Richarda Thompsona pratim dobrih pedesetak godina. Na neki način, smatram ga delom sopstvene porodice. Zašto je tako, to je pitanje na koje ni sam ne znam pravi odgovor. Verovatno zato što je on jedan od retkih, pravih muzičkih velikana, koji se lako prepoznaje i koji je muzički svestran. Bilo da je u pitanju njegovo enciklopedisjko poznavanje svih živih žanrova, izuzetan dar za pisanje pesama, strastveno pevanje ili osebujan stil sviranja gitare koji je jedinstven.
Snimljeni opus mu je ogroman i veoma kvalitetan. Čak i oni albumi za koje se može reći da su mu malo slabiji, mogu da izdrže upoređivanje sa radovima nekih drugih autora sličnog usmerenja. On je, recimo poput Vana Morrisona, muzička kategorija sam po sebi. Jedino što vam preostaje jeste da ga bezgranično volite ili mrzite.
A to je već stvar muzičkog ukusa.
Lepo u uredbi piše da su građani dužni da “održavaju međusobno rastojanje od najmanje jedan i po metar između dva lica (…), odnosno na svaka 4 m² može biti prisutno jedno lice”, pa ko kako razume – građanin, policajac (u civilu), online-sudija.
Ima onih koji imaju sreće da upišu neki fakultet i pri tome izbegnu matematiku kao konkretan predmet, odnosno matematiku kao alat/posrednik u drugim predmetima. Još ako su pre toga završili i neku gimnaziju društvenog smera, odnosno na neki drugi način se provlačili po smanjenom fondu časova matematike, mogu lepo rodbini i komšijama, odnosno fejZbuk-prijateljima da se pohvale kako su postali akademski građani, a ne znaju ni matematičke pertle da vežu.
A sad zamisli još i da završe taj fakultet, odnosno visokoškolsku ustanovu. Joj, čekaj, to i nije nužno da bi se dočepao fotelje u Srbiji! Ništa onda. Nije normalno, ali je postalo uobičajeno da se do odgovornih mesta u srpskoj zakonodavnoj, odnosno izvršnoj vlasti može doći, a da ne znaš odgovor na elementarna matematička pitanja (o pitanjima kulture, morala, vaspitanja i inih trivijalnih oblasti života nećemo ovom prilikom). Pa tako ne znaš ni koja je formula za izračunavanje površine kvadrata, odnosno kruga, odnosno trougla. Ali znaš da imaš redovne odnose sa javnošću.
И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.
Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.
О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.
Nastavite sa čitanjem… “Плоча”Prebirajući po ranim radovima poznatih muzičara uvek se pronađe neka interesantna pesma koja postane dobar povod da se osvrnemo na manje poznati deo njihove karijere.
Mlađani superheroji scene su bili naročita poslastica muzike šezdesetih koja je dolazila sa Ostrva. No, da odmah sprečimo svačiju prvu asocijaciju: Steve Winwood nije bio jedino “čudo od deteta” koje je tih burnih godina iznedrila britanska muzička scena. Često se zaboravlja da u ovu kategoriju spada i Peter Frampton, koji je već sa šesnaest godina odlučio da napusti školu i postane profesionalni muzičar. Ma kako taj njegov potez bio riskantan, ispostaviće se da je bio dobar – tokom 1967. i 1968. godine postaće kao član grupe The Herd jedan od najvećih teen idola, a fotografije lepuškastog dečaka sa gitarom u rukama će krastiti naslovne stranice časopisa koji su se obraćali najmlađoj publici.
To nikako ne znači da je muzika koju su The Herd izvodili bila neozbiljna i bezvredna.
