I was swimmin’ in the Caribbean
Animals were hiding behind the rocks
Except the little fish
But they told me, he swears
Tryin’ to talk to me, to me, to me.
Utovar nedeljom, 14. jun
Ništa.
Eto, tako: ništa.
Jer ako je sve ovo oko nas više od ništa, jao nama.
U nastupu Proviđenja, On je predložio subvencije za građane koji će godišnji odmor provesti u Srbiji. Interesantne stvari se tu otvaraju. Prvo, kako da se osećaju oni koji su koristili prve ponude aranžmana, pa još u februaru ili martu zaključili ugovore sa turističkim organizacijama za letovanje u srpskim letovalištima Polihrono, Hanioti, Pefkohori i sličnim? Njihova blagovremenost, ispada, lupila im se o glavu. Drugo, šta ćemo sa onima koji godišnji odmor provode kod kuće, eventualno koristeći slobodno vreme da odu na neki izlet, sa finansijskim limitom da zastanu usput u nekom restorančiću, da deca najzad okuse prave ćevape? Hoće li i njima biti priznati fiskalni računi koje prikupe na izletu u toku godišnjeg odmora?
Ovaj nastup vlasti da udovoljava populističkim merama, koristeći se pritom demagoškim informacijama koje bi trebalo da ukaljaju obraz onih koji letuju preko granice (“potroše milijardu i po evra preko granice!”), nedvosmisleni je pokazatelj nervoze. Nemamo više državotvornih ideja, profućkali smo ih sve, udri u populizam.
Šta je sledeće? Žigosanje onih koji zarađuju više od minimalca? Potraga za svima koji idu na letovanje avionom (pod uslovom da vlast, zarad demonstracije sile i petparačkog prihoda, ne spreči čartere koji su ranije ugovoreni) i dodatno oporezivanje? Možda, posle, odobravanje linča onih koji u samoposluzi potroše više od 3000 dinara odjednom?
Sindikalna uravnilovka iz šezdesetih je božji dar za ono što čeka svakog ko se usudi da sebi priušti više od golog preživljavanja.
Količina ispoljene gadosti prema sopstvenim građanima prevazilazi mogućnost da se ovo ponašanje toleriše. Pritom bi bio red da primetimo da je ova vlast legitimno izabrana i da ste u njihovom izboru možda čak i vi učestvovali. A šta je rešenje, ne pitajte nas: mi vam samo dajemo šansu da sami uključite sopstveni mozak i dođete do zaključka.
Baraka
Vi vrlo dobro znate da mi nemamo običaj da vas opteretimo predugim jutarnjim video sadržajima, osim možda ponekad vikendom. No, hajde da ne kvantifikujemo sadržaje, nego da ih objašnjavamo po poželjnosti neke poruke koju nose: možda je zarad neke važnije poruke potrebno uložiti malo više vremena.
Možda 97 minuta?
Vrele gume
Tradicionalno sam nepoverljiv prema nevladinim organizacijama, jer me još uvek nisu uverile da rade i nešto korisno. Sreo sam puno ljudi koji u njima rade, pokušavao da proniknem u njihove dobre namere sledeći priču o opštem dobru za zajednicu u kojoj živim, ali se sve završavalo razočaranjem. Stekao sam utisak da se to društvance lepo provodi za svoj groš, ma ko da im daje pare. I prodaje priče koje se toliko široke i uopštene da dozvoljavaju da se svako od nas pronađe barem u nekoj od njih.
Jedna od najvećih i najmnogoljudnijih NVO je Amnesty International koja, kako sami kažu, brine o ljudskim pravima u celom svetu. Muzičari i ostali umetnici vole da učestvuju u njihovim projektima – to im donosi dodatni publicitet, a nije zgoreg i da se oni sami deklarišu kao čuvari ljudskih prava svakojake vrste. U ekstremnim slučajevima znaju i da preteraju – prisetite se samo na koja je sve mesta Bono Vox uspeo da stigne i šta je pri tome lupetao.
Ој, кафано: Џакарта
Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.
Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.
Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.
У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.
Ricky i Doris, jedno neobično prijateljstvo
On je ulični umetnik ispunjen onim što radi. Ona je bakica mladog duha koja neizmerno voli veliki grad. Povezao ih je otvoreni prostor u kojem su se često sretali i tako su razvili jedno lepo prijateljstvo. Pogledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Ricky i Doris, jedno neobično prijateljstvo”
Vukotinjanje (XIX): KAKO SMO SE FOLOVALI
Jasno je što jedan Starkelja želi da bude Mladić; ali zašto Mladić želi da bude Čiča?
Srpkinja je rekla:
Još od Stevana Sremca
Književnost nam je bez premca.Profesor fizike
Držao je pridike:
Od bauka prirodnih nauka
Otrgao nas je Tesla Nikola;
Sam je popio pehar znanja
(dobro, do pola).
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (XIX): KAKO SMO SE FOLOVALI”
Dvoboj dvorske lude i tiranina
Jedan od prvih muzičara sa kojim sam se identifikovao bio je Armando “Chick” Corea. On je na čudesan način pravio muziku koja je i meni “pevala” u glavi.
I ja imam brata blizanca. 
Ој, кафано: кисела у Крагујевцу
Током оног свраћања код колеге самураја Зоће, засели смо два-три пута за кафански сто, међутим од свих тих фотки… ова.
Јесте да се на њој не види нико, не види се ни Крагујевац, ни стара гимназија у позадини, ни она успијуша што је седела иза Зоћиних леђа, али можда баш зато. Јер, управо овако је то било.
Ту је у ствари све. Кисела, еспресо, две несуље, пепељуга и пиксла са кесицама. Сав кафићки инвентар је на броју.
Крај августа, још није толико врућина као што ће бити само сат-два касније, седимо пред кафићем на тргу, штогод смо у хладовини од сунцобрана, ћаскамо о којечему. Отприлике овако замишљам годишњи одмор.
Kako napraviti film kao Tarantino
Da se razumemo, klinac koji je sklopio ovaj sedmominutni recept za sklapanje filma a la Tarantino uspeo je da potrefi neke sastojke, a neke je totalno prevideo. No, zasad ćemo mu oprostiti taj propust.
Deo koji nećemo oprostiti su komentari o tome šta je ovde posredi, jer ovaj klinac očigledno nema blagog pojma o tome kako funkcioniše postmodernizam.